Trči, trči! Koči, koči!!!

Najzad je prošao i ove godine.
13-ti Avgust je dan kojega se mnogo plašim.

Mnoge gluposti su mi se dešavale u proteklim godinama na taj dan, ali jedna me je skroz zaledila i zamislila.
Svake godine na ovaj dan prosto ne mogu ništa da jedem.

Bila je to 2001. godina.
Mesto dešavanja Perudja u Italiji.

Zapravo sve je krenulo mnogo pre toga.
Zato počnimo priču - onako, kako se stvarno počinje - od početka.

Odlučio sam (neki bi rekli - sulud potez) da dam otkaz u firmi, za koju bi mnogi sve dali da samo rade volonterski. Nisu hteli da mi daju odmor kada sam planirao i - Ciao odoh Ja.

Spakovani upadamo u Spaček (2 CV) i pravac Spačekijada u Austriji.
Pored ekipe sa B92 bili smo jedina ekipa iz Srbije. Ali jedini sa Bg tablicama. Oni su vozili sa engleskim.
Ovom prilikom pozdravljam Nikolu (zvanog Gavran) sa kojim je to bio pravi provod.
3'000 Spačeka iz Italije, Holandije, Japana, Australije, ma iz celog sveta.

Nakon mitinga, samo mi nastavljamo dalje - pravac Italija.
Prvo odredište je Venecija.
Samo da napomenem da smo se u Udinama izgubili i vrteli se u krug dva sata, jer smo hteli da uštedimo na putarini. Posle toga smo išli samo autostradama. U Italiji bi se svako izgubio ako prati njihove saobraćajne znake. Pokazuju ti pravac nekog grada i onda na ogromnoj raskrsnici - ništa, tek ako ubodeš skretanje opet nailaziš na tablu sa željenim gradom. Show.

U Veneciji smo proveli nedelji dana. Bili smo smešteni odmah do Via Rialta (jednog od dva velika mosta koji seku Veliki kanal - drugi je Akademija). Obišli smo Bianale i šetkali se. Zalutao sam u NATO bazu, overili smo muzej i kuću Peggy Guggenheim, otkinuo sam na crkvu Santa Maria della Salute i tek tada shvatio Lazu Kostića i ceo njegov naboj.

Posle Venecije, Verona i neki zid gde se svi tiskaju da ostave cedulje sa imenom voljene osobe - svašta. Zatim pravac Lago di Garda i kupanje u jezeru koje je jedno ogromno blato.
Onda smo otišli u Bolonju, a zatim u prelepu Firencu. Samo mi je žao što nisam obišao kuću porodice Medići u gradu. Kampovali smo na brdu iznad Firence. Budiš se, ustaješ a ispod tebe cela Firenca. Fantastično!

Iz Firence pravac Perudja. Sa prekidima smo proveli nedelju dana u gradu koji su osnovali Etrurci. Svuda arkade i uske strme uličice. Mediteran usred kopna. Bili smo smešteni u Via Strege 13 (Ulica Veštica 13) sa crnom mačkom koja se iznenada pojavljuje i nestaje. Totalni trip. Osim nas dvojice u stanu su bile dve Nemice, dve Kanadjanke i dve Amerikanke. Hm, lepo društvance za Srpske manijake.
Gazda je bio Palestinac 30-tih godina, koji je radio u Italiji već desetak godina pokušavajući da skupi nešto novac i da ode u Njujork.
- Samo tamo neću biti stranac, rekao nam je.
Uspeo je i otišao je te godine 10-tog septembra. Već 11-tog je zažalio što je otišao. 15-tog je opet bio u Perudji. Ironija sudbine.

U subotu 12-tog Avgusta palimo busom do Rima, na jedan dan. Vraćamo se skroz dekintirani i pravac do bankomata da podignemo novac. Tri puta pogrešno ukucan broj i automat uvlači karticu.
- Dodjite u ponedeljak da je podignete, ljubazan je čovek iz obezbedjenja.

DODJI TI U PONEDELJAK, BRE!!!!!!

Subota veče je prošla na mišiće. Poslednje rezerve hasa i cigareta su nestale u nama i u dimu.

E, onda je svanuo 13-ti Avgust.
U stranoj zemlji si, bez para, hrane, cigareta. Ma izgubljen si.
Zovem brata, da mi pošalje keš.
- Dao si otkaz mangupe, sada budi šmeker do kraja pa se snadji sam.
U ala sam tada popizde na njega, ali je imao i pravo. Živelo se do tada mnogo opušteno, a ovo je došlo kao bumerang osvete nonšalancije.
Nakon razgovora više nisam imao ni kredita na telekartici. Vraćam se u gajbu. Zabadam u sobu. Neka teška depresija me stigla. Nikad nije bio problem sa kešom, šta sad? Kod kuće bih znao da se snadjem a šta sad da radim?
Da idem da prosim? Pa da me uhapse.
Da tražim šljaku? Aha, na jedan dan.
Palestinac upada i vadi neki tiš iz rodnih mu krajeva.
E, grešku sam tek posle skapirao.
Tada da sam shvatio da ću najbolje proći ako se dublje zabodem u krevet i prespavam ovaj nalet besmisla.
Moj sapatnik je imao drugo rešenje, meni je bilo bezveze. Sedeo je u kuhinji i čekao da ga komšinice ponude sa hranom. Inače bile su u fazonu svako jede svoje i nema mešanja namernica. UJEEEEEE.
Odradio ih je na fazon da im spremi srpski specijalitet, ali sa njihovim namernicama. Bile su oduševljene, ali tek kad su završile sa hasom setile su se i njega da ponude. Ma, jedite same!

Uveče je došao Palestinac i pozajmio nam novac. Pravac has, piće, diskoteka.

Gladovao sam manje od jednog dana ali sam zapamtio i taj 13-ti Avgust kao dan kada sam se osetio tako nemoćnim.
Mnogo gadan osećaj.
Još kada nemaš ideju kako da ga se rešiš. Odrastanje i sazrevanje, brale.

Posle Perudje, Rimini, pa Rićone - kao deca u San Marinu. Igračaka i vernih kopija svakakvog naouružanja koliko hoćeš.
Trajaktom iz Ankone do Bara i najzad da se okupamo u pravom moru negde kod Sutomora - INEX Zlatna obala.

Ne znaš kako odjednom osećaš da si u svojoj zemlji. Gledaš. Razmišljaš. Kako je ovo moguće.
Pa, moguće je jer nigde nećeš videti Yugo, sem u svojo zemlji. Prosto.

Vozom do Beograda. Usput oko pruge sve gori. Kao da će cela zemlja izgoreti, a ti se probijaš kroz vatru.
Definitivno Dobrodošli.
Kraj ture.

Prošlo je oko mesec dana i preko 3'000 km.
Utisaka koliko hoćeš. Jedan baš jak.

Gladan sitom neveruje.


-