Svi putevi vode u Rim

Sanjao sam jedan san.
Kao - dugačak tunel.
Na kraju njega svetlo.
A Ja trčim u drugom smeru.
Pratim liniju života.
Ni levo - ni desno.
Odjednom ispred mene istrča Zec.
Nije imao sat. Nije imao šešir.
Bio je samo mali zec.
Više ne znam da li je bio beo ili plav.
Samo znam da je imao krupne vodnjikave oči.
Smedje.
Gledao me je - samo kako zeke znaju.
Mrdnuo je njuškicom.
Mrdnuo je još jednom.
Podigao se blago na nožice.
Sa takvim tankim nožicama i još tanjim člancima, znao sam da to nije zec koji po žbunju gazi.
Podigao je ušice.
I kao da ih je naoštrio.
Tada je trepnuo tako nežno.
Kada je trepnuo - trepavice za malo da mu se upletu.
Okice su mu bile još sjajnije.
Neka zvezdana prašina nas prekri.
Pomislih da sam našao Septembar.
Šapicom namesti šiškice i opet mi trepnu.
I tada poletih.

Umalo da zaboravim - tada mi je mahnuo pufnastim repićem.

Bio je to pravi pufnasti septembarski zeka koji je znao pravi ritam.

Tada moja maska pade i Ja postadoh baš blesav.
I nikako da me prodje.

Samo je stajao. A ja mu nisam prišao, a ni on meni.

Kao da sam sve vreme sanjao, a tako bih ga smazao.


-