Snovi

Sanjao sam da te ima.
Mora da sam sanjao.

Hodao sam lagano.
Hodao po sopstvenom rubu.
S rukama u djepovima i pogledom pognutim.
Rekli su mi da nikada negledam u cipele. Sada sam bio bos i mogao sam.
Mogao sam štagod.
Mogao sam i da letim.
Mogao sam i da nestanem.
Mogao sam.
Mogao sam - ali nisam hteo.

Obala duga.
Talasi koji se lome.
Galebovi ih nadleću.
Njihove glasove prikriva huk vode.
Vrte se. Dolaze. Odlaze. Vrte se u krug.
Kao da traže pomoć za nekog ili samo čekaju svoj plen.

Hodam polako.

Gledam kako plavo i zeleno - postaje belo.
Belina koja vri. Samo naizgled vrela.
Voda me obmanjuje.
Opsena je sakrivena u mojim pogledima, željnim dodira Tvog.
Mislim na tebe. Mislim na nas.
Ne želim da mislim.
Slike se stvaraju i postaju stvarne.
Guram ih drugim slikama - nejasnim.
Guram ih nevešto.

Mislim.

Dolazim do vrata.
Zvonim.
Čuje se glas sa druge strane.
- Ko si Ti?

Ko sam Ja?
Šta Ja ovde tražim?
Šta je ovo oko mene?
Gde su ljudi?
Šta će mi ljudi?
Šta je moje telo?
Ljuštura koja sneva.
Šta vidim?
Šta znam?
Šta?

Izvan tela sam i posmatram se.

Stojim pred vratima nemo.
Nema zidova, samo vrata.
Dodirujem ih i ona padaju i otvaraju se.
Kroz otvor počinje da ulazi mulj i magla.
Saginjem se i zatvarim vrata.
Ona nestaju.

Gledam sebe dok hodom.

Vidim trag za sobom.
Vidim liniju koja me prati.
I pitam se, da li zato što:
- idem pognute glave ili
- mnogo mislim na tebe
taj trag me prati.

Možda me samo morska zmija prati i jabuku želi da mi da.

Podižem glavu - trag je i dalje tu.

.