Na granicama moći 4 - Ispod nebeske tišine

U tri prethodna sam otkrio i u narednom

postu otkriću Vam moje doživljaje
dok sam lutao svetom i tražio svoje poreklo

...

I tako sam jednog puta upao u jednu pećinu i potpuno se izgubio.

...

Bila je bogojavljenska noć, kada sam se kroz maglu prvi put popeo na tlo Velike Britanije.

Veza je bila sigurna ali je uvek postojala sumnja da će nas rojalisti pronaći. Moja družina je bila sigurna u ispravnost moga cilja.

Posle pada u pećinu i višegodišnjeg lutanja po hodnicima podzemnog sveta. Otkrio sam sasvim drugačiji živi svet.
Naprednu civilizaciju koja je pobegla od gluposti koja je zavladala na zemlji. Tako su mi rekli ali nikada nisam shvatio šta su time hteli da kažu.
One na zemlji su zvali "uštirkani mozgovi". Odmah sam se setio nekih reklama.

Zarad svojih ubedjenja menjali su dan za noć.
Menjali su ptice za šišmiše.
Menjali su mora za kapljice.
Menjali su vazduh za zemlju.
Menjali su nebo za granicu.
Menjali su moć za tišinu.
Menjali su na za ispod.
Po meni - mnogo su se glupo menjali.
Ali to je bila njihova menjaža.

Tamo sam čitao mnoge zabranjene knjige, a nisu bile pornografske.
Tamo sam saznao mnogo o heraldici i hiromantiji.
To me je odvelo do saznanja o mom poreklu.

Moji sledbenici su odlučili da ispune vekovima zaboravljenu pravdu. Zato smo tajnim kanalima i hodnicima stigli u London.
Bilo nas je raznih. Rasporedili smo se po celom Londonu i čekali moj znak da završimo sa onim što je moralo biti.

Bio sam smešten u kućici na Belgravia skveru jer sam pao u izbegličku depresiju za rodnim gradom.
Čekao sam znak koji će mi se javiti da bih Ja drugima dao znak. Ali nikako da se desi.
Vreme je prolazilo. Družina je postala segment društva - u nauci, politici, ekonomiji i pikadu. Čekali su moj znak.

Jedne noći sam zaspao u kuhinji.
Probudili su me neki čudni zvuci.
Ustao sam i upalio svetlo. Ništa se nije čulo.
Ugasio sam svetlo i krenuo u sobu da se lepo ispružim. Ali opet sam čuo zvuke.
Okrenuh se i upalih svetlo. Opet tišina.
Ugasio sam svetlo i počeo da hodam u mestu kako su me Irokezi učili. Sve tiše i tiše.
Zvuci su se opet čuli. Sve glasnije.
Naglo sam upalio svetlo. I imao sam šta da vidim.
Rdja je jela šporet.

Ovo sam shvatio kao znak i brzo pozvao majstora.
Rekao mi je - Vreme je da rdja nestane.

Sutradan sam upalio svoju cesnu i sasvim sam otišao na ostrva svog kraljevstva. Na Šetlandska ostrva. Ostrva mojih predaka. Morao sam sam da se suočim sa duhovima predaka. Morao sam.

(Ovo su bili doživljaji neki - a post o mom poreklu možda napišem)

.