Lutke i Lutkice

Ovih dana sam veoma loše spavao.
Sanjao sam čudne ljude.
Sanjao sam čudne stvari.
Sve je bilo potpuno stvarno.

Danas nije radio lift.
Krenuo sam da se spuštam.
Stepenik po stepenik.

Stajala je na dnu poslednjeg stepenika na drugom spratu.
Ustvari, ležala je. Svetlo ju je obasjavalo celu.
Plava, otvorena i odbačena.
Prošao sam pored nje, pitajući se kakav čovek treba da je skot da bi se na putu kući ili na putu na put, odrekao i od sebe odbacio tako praznu.
Da li stvarno misli da nikad više neće tuda proći?
Da li stvarno misli da će je neko drugi podići?
Da li uopšte nešto misli?

Nisam je ni ja hteo podići.
Proći ću opet danas i ako bude i dalje ležala dići ću je i baciti je u kantu.
Baci ću plavu, otvorenu i odbačenu kutiju - išlera.

* * *

Duševne bolnice su uvek zavisile od države.
Pravljene su van grada.
Higijena nije postojala.
Lekovi nisu bili izmišljeni.
Samo jauci, urlici i vanprostorni krici.
Primalni vrisak.
Vrisak u prazno i ništavilo.

Bez svetla. Bez hrane. Bez dodira.
Čekali su svoje dane - dane nekog novog ludila.
Naskakivali su jedni na druge. Radjali su se mutanti, koji nikada neće videti svetlost dana.
Mokrili su svuda. Mazali su se izmetom. Jurili su pacove i plašili zveri - jer oni su bili to.
Nisu reagovali na reči - samo na piskav fijuk biča. Duboke rane na njihovoj koži ukazivali su da su vremenom postali sve otporniji na bol.
Kontrola nad njima nije bila moguća.
Osećaji davno zaboravljeni.
Igri su bili skloni, samo što granice nisu bile predvidljive - kraj je uvek bio krvav i ljigav.
Kretali su se u mraku tražeći hranu. mnogi su počeli i sebe da jedu.
Za njih raj nije postojao - jer su živi bili odredjeni za pakao.
Pakao sopstvenog uma, večitu vatru svoga tela i bezizlazne zidine koje su ih čuvale od onih koji su ih se toliko plašili da bi im obeležili sudbinu iz proste predostrožnosti prema sebi i svojim bližnjima.
Život pod moranjem.

Država je odlučila da svim muškim jedinkama pokloni loptice gumene, dok je ženkama namenila ogledalca od srebrne folije na gumenim držačima.

Muški su se gadjali lopticama i njihova igra je bila manje opasna od pripadnica nežnijeg pola.
Shvativši svoju lepotu svaka je želela da bude još lepša, trudeći se da do vrha dodje lakšim putem, eliminacijom konkurencije. Osim za sopstvena zadovoljenja, za odstranjivanje lepših su se izvrsno pokazali držači.

Ovim poklonima je država uspela da razdvoji dva pola i izrvši unutrašnju selekciju u okviru samo jedne grupacije, stim što su preživele - starije, ružnije i ratobornije jedinke koje su bile sklone bolestima i zarazama širokog spektra.

"Najlepše" su se podavale ne baš "najlepšim".

Mutanti su nestali.

Država je počela da deli loptice i ogledalca i zdravim članovima društvene zajednice

* * *

Ovih dana sam veoma loše spavao.
Sanjao sam loptaše i manekenke.


.