Čari

Gubitak i jedne kapi krvi, menja celokupni sistem čoveka.

Šta se dogadja ženskoj populaciji u periodu kada nemaju mesečne cikluse, možemo samo da zamislimo.
Kada su nezrele ili prezrele, teško je definisati.

Zato jedini trenutak zrelog doba kada nemaju značajan gubitak krvi je samo u periodu trudnoće.
U tim trenucima bi trebalo da budu najbliže muškom poimanju stvarnosti, ali tada imaju preveliki problem sa hormonima.

Kako li je tek muškoj populaciji koja ceo život, boj bije sa hormonima a nikako da se porodi?

* * *

Poslednje dve godine gimnazijskih dana, klupu sam delio sa prijateljem Andrejem koji mi je svaki dan pričao jedan te isti vic.
Stigao je u naš razred iz Erevana, Jermenija. I dizao je iz bendža 120 kg.
Dakle, morao sam da ga slušam - ako sam želeo da imam odličnu ocenu iz ruskog.

Akteri vica: Čika Gliša i kornjače Maša i Liza
Mesto dešavanja: Pustinja
Vreme dešavanja: Nije bitno, jer vremena i nemamo previše

Gladni, žedni i bosi - pustinjom su se kretali Čika Gliša i kornjače Maša i Liza.
Mislili su da je svemu kraj.
Tada ugledaše konzervu sa mesnim nareskom i obradovaše se.
Ali njihova nada je bila kratkog veka, jer shvatiše da glad neće nikog da čeka.
Nisu imali otvarač za konzerve i to je bio fakat.

Zato odlučiše da izvlače slamke.
Ko bude izvukao najmanju slamku, krenuće u potragu za otvaračem.
Čika Gliša je bio te sreće.
Te se pozdraviše i Čika Gliša ode u potragu, a kornjače ostaše da čuvaju konzervu.

Posle 5 (pet) godina desio se istorijski trenutak kada su kornjače progovorile.
Maša se obratila Lizi.
Maša: Hajde da otvorimo konzervu, ko šiša Čika Glišu!
Liza: Nemoj, Mašo. Nije fer prema Čika Gliši.

Posle još 5 (pet) godina, Liza pogleda Mašu.
Liza: Hajde da otvorimo konzervu, ko šiša Čika Glišu!
Maša: Nemoj, Lizo. Nije fer prema Čika Gliši.

Posle još 5 (pet) godina, Liza i Maša se pogledaše i rekoše u glas.
Maša i Liza: Hajde da otvorimo konzervu, ko šiša Čika Glišu!

U tom trenutku iskače Čika Gliša iza obližnjeg žbuna i viknu.
Čika Gliša: AHA! Tu sam Vas čekao!

* * *

Salem je gradić na obali Atlantika, tridesetak kilometara severno od Bostona u američkoj državi Masačusec

Basnoslovno bogati trgovci pozivaju u Salem arhitekte, drvodelje, skulptore i slikare kako bi podigli što velelepnije palate, pa zato danas u gradu postoje muzeji prepuni umetničkih predmeta donetih iz Azije, Afrike i Okeanije.

U Salemu je u 17. veku zbog veštičarenja pogubljeno 13 žena, šest muškaraca i dva psa.

Sve je počelo 1692 godine, uistinu, nedužno, kada su Beti, devetnaestogodišnja kći sveštenika i njena jedanaestogodišnja rođaka Abigejl, slobodno vreme počele da provode slušajući crnu robinju koja im je pričala bajke sa Barbadosa o vudu čarolijama i magiji.

Jedna vrlo zrela a druga nezrela, a lišene sopstvenih maštarija, sa slašću su se prepustile svojim željama pod okriljem crnog kontinenta.

Lišene svake aktivnosti koje su njihovi kalvinistički roditelji smatrali grehom, i druge devojčice su počele da se okupljaju slušajući uzbudljive priče robinje sa Barbadosa.

Vrlo brzo su maštarije adolescentkinja počele da dobijaju oblike histerije - devojčice su vrištale u snu, grčevito se trzale, bezrazložno glasno smejale. Nesposoban da otkrije ma kakav uzrok ovakvog ponašanja, lekar je procenio da su Beti i ostale devojčice pale u “demonske ruke”. U pomoć su pozvani sveštenici iz okolnih mesta a uplašene devojčice su optužile robinju i još dve žene da su veštice. Tri nesrećnice su ubrzo uhapšene, a devojčice su nastavile da otkrivaju “agente” djavola.

Treba znati da je Salem tada bio podeljen na selo i grad, i da je selo želelo da postane nezavisna parohija. Medju susedima je bilo mnogo sporova oko medja i vlasništva nad zemljom. Sem toga, seljaci su videli da se grad zahvaljujući trgovini brže bogati.
Iza zavisti, ali i hladnog i doktrinarnog puritanizma, ključala je netrpeljivost i želja za odmazdom.

Histerične devojčice upirale su prstom na muškarce i žene iz susednih ili imućnih kuća, a u opštoj pometnji u zatvoru se kao veštica našla i petogodišnja Dorsak.

Svako je postajao sumnjiv, a formiranje suda sastavljenog od poznatih pravnika iz šireg regiona nije bitno popravilo situaciju. Naime, sudije su smatrale dokazom da je optuženim zavladao demon, a direktno priznanje bilo je neretko iznudjivano mučenjem, kao i neobičnim ponašanjem devojčica prilikom saslušanja osumnjičenih.
Od 27 osudjenih muškaraca i žena, 19 je bilo obešeno, a uporni Žil Korej, koji je odbijao nadležnost suda, podvrgnut je staroj engleskoj kazni slaganja teškog kamena na grudi, pa je i on preminuo posle dvodnevne torture.

Prema priči, veštičije sudove ukinuo je sam guverner lično, pošto je i njegova žena optužena da je veštica. Svedoci su priznali da su lagali, a porodice žrtava su rehabilitovane.

Salem nije poznat samo po ovom mračnom periodu.

U ovom mestašcetu je 1877. godine Aleksandar Graham Bel prvi put isprobao telefon, telefonirajući svom asistentu u Bostonu.
Ovde je smeštena i najstarija američka fabrika čokolade, kao i dom prvog američkog milionera Eliasa Derbija.
Tu se nalazi i Muzej voštanih figura urađenih u Londonu, a turisti mogu da obiđu i Muzej pirata Nove Engleske, sa njihovim blagom i predmetima sa potopljenih galija.

Da su u ovom gradu zaista spaljene žene koje su proglašene vešticama, svedoči i crtež veštice u zaglavlju gradskih novina, amblemu gradske policije, kao i naziva gradskog ragbi kluba.


.