Kuda vodi ovaj put? - ili - Šeširdžija

Probudio sam se tog prohladnog majskog popodneva i lagano sklonio neke majce sa sebe.
Roletne su mesecima bile spuštene i nisam planirao da im remetim stanje.

Seo sam na krevet i počeh da prebiram po glavi kako sam sinoć stigao kući.

Praznina je bila velika, ali sam se već navikao na nju.

Intuicija mi je govorila da je sve bilo dobro.
Uzeo sam mobilni i počeh da prebiram po porukama i pozivima, da mi malo osveže sećanje.

Ništa ispirativno da bi mi pomoglo.
Bacih ga na krevet i ustadoh.

Uzeo sam zgužvan novac. Otprilike koliko sam i očekivao. Nije bilo neplaniranih troškova.

Krenuh ka vratima preko kojih je celom površinom stajalo ogledalo.
Stao sam ispred ogledala i pažljivo sam krenuo da posmatram sebe kroz sebe.
Bio sam ceo.
Nikakvih povreda.
Pogledah zube da vidim da li sam možda nešto jeo.

Stajao sam i gledao sebe.
Pomislih, ali brzo shvatih da nije to.

Okrenuh se da razmislim.

Ponovo se pogledah, ali shvatih da nije ni tako.

Stajao sam tako sam u polu tami i posmatrao svoj prizor.

Nikakva naznaka. Nikakav trag. Krenuh slovo po slovo - po abecedi i azbuci.
Nikakav rezultat, još veća konfuzija.

Više me nije bilo briga, ali mi se silno jelo pola praseta ili nešto slično i ljuto.

Pružio sam ruke ispred sebe - ka sebi.
Pomoć nigde nije dolazila.
Prazno.

Tada se otvoriše vrata i ona me pogleda.

Oči su nam se susrele i na njen osmeh odgovorih istim.

- KMS, hajde ručak će - rekla je i zatvorila vrata.

Pogledao sam se prezadovoljno i samozadovoljno.
- Pa, da. Znao sam, KMS - rekoh sam sebi pompezno.

Dok sam izlazio pomislih da možda istetoviram to negde vidljivo.
- Čelo?
- Ma, ne. Suviše otrcano. I šta ako nema projekcije.
- Da, ali možeš da se preseliš i da živiš pored jezera.
- Hm, da. Sjajna ideja.
- Odoh da kupim oglase.


.