Run(A)waY

Prvi put sam pobegao od kuće sa šest godina.
Nije da sam baš želeo, nego sam gledao neki film.
Našao sam neku krpu na kvadratiće. Napravio zavežljaj u koji sam stavio parče hleba i malo sira, par bojica, nekoliko igračaka i jedan mnogo vredan i sjajan kliker - najlepši od svih.

Stavio sam zavežljaj na oklagiju, nju na rame i krenuh tako u beli svet.

Stigavši do vrata od stana, naišao sam na prvu prepreku - gornju bravu. Pokušavajući da je prevazidjem, bio sam i uhvaćen - i sa velikim čudjenjem vraćen.
Cela porodica je bila zgranuta i zamišljena, ovim mojim postupkom. Stalno su nešto šuškali i kada bih se pojavio, počinjali su da se smeškaju i da me miluju i tutkaju kojekakvim slatkišima.

Čak mi je i stariji brat dao da se igram sa njegovim igračkama. Počeli su da dolaze neki stariji rodjaci da pričaju samnom, čak i neki čika sa naočarima i malom bradicom.

Taj je bio najdosadniji.
- Šta ti smeta?
- Da li te je neko tukao?
- Da li se tvoji svadjaju?
- Da li te nešto boli?
- A gde si ti to krenuo?
- Šta vidiš na ovoj slici?

Odlučio sam da ćutim i da stalno sležem ramenima. Počeo sam da hodam tako što sam krivio noge u kolenima, kao i glavni junak u filmu.
Mislim da ih je to još više potreslo.
Od silnih slatkiša sam i apetit izgubio. Što je tetkama, značilo da je stvar krajnje ozbiljna.

Ko zna koliko bi to potrajalo kod njih, da jednog popodneva nisam video film o nekom gusaru.
Stavio sam maramu na glavu, nož medju zube i počeo sam da skačem po nameštaju.

Posle toga su mi bili zabranjeni filmovi sa odredjenim žanrovima, najviše horori. Filmovi gde stradaju cele porodice su bili naročito sankcionisani.

Prvu knjigu koju sam pročitao bila je Odisej i moram priznati da sam mnogo plakao na kraju, jer sam hteo nastavak. Nastavak nije bio moguć iz krajnje opravdanih razloga.

Posle svega sam ostao dosledan ideji bekstva, tako sam bežao iz škole, veza i svakakvih oblika koji su zahtevali odredjenu formu ponašanja. Najviše sam se plašio kada sam bežao od sopstvenih ideja.

Prva ozbiljna veza je bila okončana rečenicom:
- Moramo prekinuti u paroksizmu naše ljubavi.
Bio je to period kada sam upravo završio Zločin i kaznu, koju sam čitao slušajući sve vreme Labudovo jezero.
Tada sam živeo sam sa bakom, a negde sam morao da se projektujem.

Posle toga sam uleteo u period Hemingveja. A zvona su uvek zvonila za kraj ili početak.

Postoje razna bekstva. A bolje od bekstva nepostoji.

Jedan kolega mi je objasnio razliku izmedju prezimena Bjegović i Begović.
Jedni su bježali, dok su drugi begovali.

Ili će me nešto zračiti ili ozračiti, zavisi samo od inteziteta istog.
Bekstvo kao alternativa je uvek aktuelno i spremno da nas pobedi.
- Kako misliš da te uhvatim kada stalno bežiš?!
- Beži, beži, stićiću te ja!
Da li su i drugi bežali od mene ili sam ih ja naterao na to?
Da li su shvatili, pre mene da će neko na kraju pobeći?
Da li je ostanak hrabrost?
Kada prestanem da bežim, da li ću biti uhvaćen - svojom voljom?
Bežim od nečeg, da bi mi negde tamo bilo bolje. Da li je bolje?

Godine su prolazile a ja sam sve više shvatao da je meni Beograd bekstvo, tako da sam mu se uvek vraćao.

I zauvek su živeli u sreći i ljubavi - najbolje bekstvo od kraja.


.