Kapija

Desilo se dosta davno.

Odlučio sam da živim i mislim čisto.
Želeo sam da uzvisim sebe kroz sebe.
Morao sam naći sebe u sebi.

Tada sam pokupio neke svoje stvari i otišao u naš stari i napušteni rudnik.

Pradeda ga je otkrio sasvim slučajno, tražeći zaklon od Kačaka.

Rekao je - Ako imate neki problem - tamo ćete ga rešiti.
Niko od mojih, pre mene nije - tako rešavao problem.

Pradeda je putovao vozom, noseći važna dokumenta i novac za potrebe puča u prestonici.
Neko ga je izdao i banda je napala voz.
Uspeo je da se domogne šume.
Dok je trčao bacio je svo zlato, ali dokumenta je čvrsto držao.
Trčeći kroz šumu, upao je u rudnik.
Pošto je izvukao živu glavu, kupio ga je da bi buduće generacije podsećao na trenutak kada je porodično stablo moglo da stane.

Zapravo to je bio davno napušteni rudnik iz doba Sasa.
Kažu da je pradeda - jednom godišnje odlazio tamo na po mesec dana.

Prateći požutelu mapu, stigao sam do cilja.
Kosi otvor u steni su prekrivala metalna vrata na kojima je stajao poveći lokot.
Stari ključ mi je bio u ruci - rdja poče da puca i ja odškrinuh ulaz u okno.
Hladan vazduh izmešan sa memlom me udari pravo u lice.
Zakoračih u mrak, držeći iznad glave staru petrolejku.

Moram priznati da sam bio blago zgranut i oduševljen.
Ogroman prostor vizuelno izdeljen na par prostora, obložen je bio brodskim podom.
Sto sa zelenom čojom, stolice, fotelje, trosed, krevet, plakari, stare škrinje i na moje najveće čudjenje lusteri.
Ipak, je komfor potreban za razmišljanje.

Vreme mi je prolazilo u samoći.
U obližnje selo sam odlazio samo po hranu i poštu.
Sve vreme sam provodio u pećini.
U početku sam čitao, a onda sam počeo da premotavam svoj život.

Dobio sam pismo od oca.
Posle par dana sam ga otvorio. Unutra je bio samo jedan članak.
Neki lik je pisao o mozgu, srcu i duši.
Onda to povezivao sa verom, ljubavi i nadom.
Ubacivao lepotu, opraštanje i dobrotu.
I posle kojekakvih silva altruizma zaključio da je čovek samo čovek.

Držao sam papir u ruci - zagledan u zid.

Odjednom shvatih!!!
- Bez ljudi, bez biljaka, bez zveri, bez svetla, bez svega - ne mogu naći sebe.
Moram ga naći u kompleksnom suživotu sa prirodom.

Te počeh da skačem od sreće i da zahvaljujem pradedi i ocu.

Odjednom propadoh kroz već otruleo pod.
Kada sam otvorio oči, videh da se nalazim par metara dublje.
Ležao sam na dušeku.

He, he imao je pradeda pravo.

Na zidu je pisalo - Čestitam!
Sada si spreman, samo još da popraviš pod, za neke nove klince!

U potpisu su bili moj pradeda, deda, otac, stric i brat.

p.s. Dušek je ležao preko brda zlata.


.