Blog vs Blok

К. М. С.

Лупа проснулась. Город шумный
Гремит вдали и льет огни,
Здесь всё так тихо, там безумно,
Там всё звенит, - а мы одни...
Но если б пламень этой встречи
Был пламень вечный и святой,
Не так лились бы наши речи,
Не так звучал бы голос твой!.

Ужель живут еще страданья,
И счастье может унести?
В час равнодушного свиданья
Мы вспомним грустное прости... (1)

1) - стихи Полонского. (Прим. Блока.)

14 декабря 1898

* * *

Mali pas je jednog dana zalutao u veliku šumu.
Veliko drveće je tiho ljuljalo svoje grane.
Lišće je polako počelo da prekriva njegove tragove.

Noć je počela da pada a on je bio daleko od svojih.
Osećao je - da je svakim korakom sve dalje i dalje.

Mrak je pao - toliko crn da mali pas više nije smeo da napravi ni jedan korak.
Postao je polako gladan.

Odjednom ugleda dve velike žute tačke u daljini koje su mu se polako približavale.
Bio je to neko sličan njegovima - ali je izgledao mnogo divlje.
Mali pas mu potrča u susret.

- Zdravo. Izgubio sam se - reče mali pas - Ko si ti?
- Ja sam Vuk - reče vuk

Mali pas mu pridje i htede da ga onjuši od pozadi.
Vuk nije navikao na takva upoznavanja, koja su inače bila uobičajena u pasijem životu - te ga šapom udari i mali pas odlete pod žbun.

Mali pas se toliko tresao od straha da je ceo žbun igrao nad njim.
Vuk polako ode u noć.

Jedva je dočekao jutro.

Polako je počeo da upoznaje šumu - ali svaki put kada bi naišla neka zverka - mali pas bi prilazio da je omiriše i prolazi isto kao i sa vukom. Čak su ga i veverice mlatnule.

Bio je potpuno sam.

Stara lija ga je dugo pratila i gledala kako ga sve zverke mlate.
Bilo joj je žao malog psa.
Dok je mali pas mirno sedeo naslonjen na panj prišla mu je.
Mali pas ustade u nameri i nju da omiriše.

Ona ga zaustavi i reče mu
- Da li znaš zašto te svi tuku?
- Ne. Izgleda da sam ružan?! Ili možda smrdim?
- Ne. Nego mi u šumi ne volimo da se njuškamo.
- Šta da radim da me ne bi tukli?
- Ti si pas, mali psu, zar ne?
- Da.
- Onda sigurno znaš da laješ.
- Da, znam.
- Svaki put kada vidiš nekog - ti prvo laj.
- Tek tako?
- Da - reče lija i ode.

Uskoro se pojavi vuk koji je pravo išao ka malom psu.
Mali pas toliko snažno zalaja - da vuk stade.
- Mora da je pobesneo - pomisli vuk i okrenu se.
Tako je bilo i sa svim drugim životinjama.

Bio je i dalje sam - ali ga barem više niko nije maltretirao.
Koga god bi video - odmah bi zalajao.

Prolazi su dani - i mali pas je sebi napravio lepu jazbinu pored potoka.
Imao je svoje staze i naučio je i da lovi.

Jednog dana dok je šetao šumom pojavi se stara lija.
On silno zalaja.
Lija stade na trenutak - ali nastavi ka njemu.
Lajao je sve glasnije i jače.

Lija mu pridje i reče.
- Mali psu - to sam ja - Lija. Nemoj da laješ. Možeš slobodno da me omirišeš.

* * *

Ko si ima čavku - taj si vika iš!
(stara vranjanska poslovica)

p.s. - odoh da putujem malo


.