Paralelopiped

Oduvek sam izbegavao plastiku.

Nisam hteo igračke od plastike.
Nisam hteo da nosim plastiku.
Nisam hteo da unosim plastiku.

Nisam hteo da budem plastičan.

Ni sada nisam ništa bolji - bežim od svih mogućih kartica - koliko mogu.

Piva. Mekovi. Lekovi. Milke. Pasterizovani. Viršle. Kobaje. Baštenske garniture. Akumulatori. Svi multi uredjaji. Bižuterija. Poliester - i svi ti polimeri i kojekakvi hemijski hibridi - neću vas na sebi, oko sebe, još manje u sebi.

Ima samo jedan - koji moram da stavim, jer ipak mi je do života stalo.
Mora se - ali ubi osećaj širine.

Aditivi i moderne gume. E do E.
Čokolade, pića, hrana - sve organska hrana do E.
Rokovi trajanja nemogući.
Sve je baš prirodno do E.

Mehurići i crna pića - aleluja.

PVC je štetan - u bilo kom obliku.
Čak je i plastelin bolji.

Daleko od toga da sam neki Zeleni - ali prihvatam samo one otrove koje znam da svesno uzimam.
Uvaljivanje mi strašno ide na živce.

Dakle, pošto spomenuh da sam još uvek otporan na kartice i druge vrste plaćanja koji nisu od papira, u raznim bojama, sa - geografskim, istorijskim, kulturnim i društvenim obeležjima - u apoenima koji mi jasno ostave utisak mog trenutnog bilansa stanja i uspeha - poslednja nedelja beše više nego upečatljiva.

Zapravo - mentalno - odlično stojim sa svojim saldom.

Retko mi se dešavalo da u žurbi ili nesvesti - pogrešno platim ili zaturim novac u džepove, fioke ili gdegod.
Osim, naravno - jednog fatalnog koktela koga platih 10 puta skuplje - i rekoh barmenu - Ok, zadrži kusur.
Tako je kada se susretneš sa nekim novim novčanicama.

Da ne spominjem one valute koje imaju jači kurs od našeg - da li ima i drugačijih?
Tada mi je potreban ceo dan da se pohvatam u konverziji i preračunu.
Zbog mogućih početnih kikseva - uvek ostavim fond na koji, kao zaboravim.

Već duže vreme sam izbegavao novčanik.
Čak sam i čuo teorije - da oni koji drže novac na gomili - uvek imaju više od onih koji ih lepo slažu kao da ceo život rade na šalterima banaka.

Duže vreme sam nosio spajalicu za novac - dok mi je nisu neki likovi prisvojili.

Tada se vratih na dobri stari budželar.
Mislim da su svi novčanici - pravo malo stecište tajni. Čak i za nas same.

Sve te pregrade pune slika, vizit karti, podsetnika, papirića i ceduljica.

I tako u tom haosu od bitnih i još bitnijih stvari - pronadjoh novčanicu od 5 eura.
Zastadoh i počeh da se prisećam kako je preživela i koliko dugo već se tu krije.
Otprilike se setih i strpah je nazad - jer sam za nju već smislio bolju zamenu, hoću reći namenu.

Na moje iznenadjenje - uspevala je da prebrodi par ekstremnih situacija - i nekako mi vremenom postade bliska, ali je i sama znala da je naša bliskost samo privid.

Dolazeći kući - jasno videh na ulici podebeli i ofucani novčanik.
Stadoh i pogledah ga bolje.
Sada ćeš ga podići i videti da li ima neki dokument - koji ukazuje na vlasnika - rakoh sebi, dok sam nalazio opravdanje da žurim i da to ipak nije moja briga.

Tražeći lične isprave bivšeg vlasnika - pregledah i pregrade da ipak prethodna kontrola nije nešto propustila - ali ništa.

Dok sam tako šnjurao - odjednom ispred mene se otvori deo sa porodičnim slikama.
Jedna veća crno - bela slika sa ženskim mladim likom.
U pregradi preko puta, slike u boji. Kovrdžavi momčić, žute kose. Ćerkica sa kikicama i sa nekim smešnim psom. I još nekoliko manjih fotografija.
Brižno poslaganih.

Tu zastadoh.
Zastadoh sa njegovom celom porodicom.

Nadjoh i ličnu kartu.
Stariji čovek sa mestom boravka u Zrenjaninu.
Ko će ga sada naći - pomislih.

I dok je onaj deo mene što je žurio, već nalazio razloge da je ideja kretenska i da na sebe navaljujem moguću krivicu da sam ga ja opljačkao - pogled mi zastade na mesto rodjenja.
Imotski, Hrvatska.

Jebeš i dokumenta i papire i pare i kuće - ali slike.
Moram mu vratiti slike - i potrčah kući.

Pretrčah stepenike i dok sam otključavao vrata, već je služba 988 bila aktivirana.

- Dobar dan. Broj telefona u Zrenjaninu
- Ulica i broj
- ...
- Prezime
- ...
- Izvolite, zapišite.

- Dobar dan. Gospodina Jovu, molim vas, ovde KMS.
- Evo, sine sada ću mu odneti telefon - reče mi blagi ženski glas.

- Jovo, ovde - javi se dubok ali smiren muški glas.
- Znate, ovaj ... Zovem iz Beograda i našao sam vaš novčanik. Pa rekoh ovde vam je lična karta ...
- A zdrastvena?
- Ne. Nažalost, nema je. Nema ni novca.
- Ma, nije ni bilo novca. Šta je još ostalo?
- Tu su vam fotografije. Neke vizit karte, papirići ...
- Slike su tu?! Lepo. Baš lepo.

Uz dobijeno odobrenje - krenuh u detaljnije prečešljavanje.
Iza pregrade za sitan novac - odjednom se pojavi 5 eura.

- Znaš, sine. Ukrali su mi ga još pre godinu dana. Sva sam dokumenta ponovo izvadio.
- Čekajte! Imate ovde 5 eura - viknuh kao da sam našao zakopano blago.
- Ma dobro.
- Ja bih nekako da vam dostavim. Jel dolazite u Beograd ili da ga pošaljem poštom?

Dok mi je objašnjavao da bih mogao i na autobus da ga pošaljem ili možda da ga dam njegovom sinu koji žvi u Beogradu - pogled mi pade na JMBG.
Prve četiri cifre mi se učiniše poznate - odmah pogledom preletoh na datum rodjenja.

- Oprostite, pa mi smo rodjeni istog datuma - rekoh zgranut.
- He, he vršnjaci, znači - kroz smeh mi reče.

* * *

Oči i uši su loši svedoci ljudima ako imaju barbarske duše.


.