Vojvode me prate - Sećanja 1

Na slici: Vojvoda Micko sa svojim četnicima.

U poznim godinama živeo je u Kragujevcu, gde se oko njega stvorio najjači četnički centar.
Mali Vojin zvani Ture, upijao je njegove priče.
Voja Ture, ući će u istoriju četništva kao Vojvoda Vuk.

Beše nedelja kada stigoh kod roditelja na ručak. Vodio sam računa da ih udostojim vidjanja ako ne tokom nedelje onda barem na nedeljnom ručku.
Nikada nismo pridavali preterenog značaja formalnim okupljanjima, osim tokom verskih praznika, ali ja sam imao želju da nedelju podelim sa njima. Oduvek sam ovaj dan odvajao za sebe i svoje potrebe.

U mladosti sam se trudio da što manje budem u roditeljskom domu, ali kako je vreme prolazilo shvatao sam da je porodica jedina koja mi daje snagu i ljubav ne tražeći ništa zauzvrat.
Bez ikakvog merenja i zadrške moji su se predavali svojim potomcima, toliko puta na uštrb svojih prohteva i kaprica.

Nedeljni ručak je bio samo paravan za moju potrebu da se nakupim energijom iz embriona života. Uzimajući - i ja sam davao.

Dolazilo je vreme kada sam svoje vaspitanje morao da delim sa onima koji su me tome i naučili.
Koliko sam ja postajao zreliji, toliko su oni postajali detinjastiji.
Koliko sam ih smatrao uzorima, toliko su oni želeli uzor u potomcima.
Koliko sam čvrše stupao na scenu života, toliko su se oni tiho povlačili.

Ispružio sam se na ležaju koji je preživeo sve selidbe.
Isti onaj zeleni mebl. Ista ona zakrpa.
Naslonio sam glavu na drveni rukohvat, koji je isto bio presvučen istim meblom.
Noge su prelazile preko drugog kraj kreveta.
Pogled mi osta na plafonu.

Počelo je da mi se okreće u glavi.
Prvo polako a onda sve brže i brže.
Cela soba se okretala. Kao da sam upao u neki vir u neki kovitlac.

Opet se sve smirilo i ja sam i dalje ležao na istom krevetu.

Bio je topao letnji dan. Prozori su bili otvoreni a blagi vetrić je lagano lelujao beličaste zavese.
Pogledom sam pratio tri muve koje su pravile nekakve putanje oko kristalnog lustera koji ih nemo puštao da plešu oko njegovih ukrasa. Pokušavao sam da uhvatim njihov ritam letenja ali kada god sam mislio da njihov let ima smisla one su menjale pravac.
Pošto nisam više imao strpljenja da takvu njihovu igru - protegoh se.

I gle čuda - shvatih da ako se baš istegnem i prstima noge dodirujem jedan kraj kreveta mogu čak da dohvatim prstima ruke drugi kraj.
Teglio sam se sve više i više - ali to je bilo najviše.
Pomislih - koliko još vrema treba da prodje da bih mogao da pokrijem ceo krevet?

Ni ovo pitanje mi nije pružalo neki odgovor - koji bi me zadovoljio, zato ustadoh i krenuh u kuhinju - ali tada stadoh zatečen.

Do kraja osnovne škole imam još preko pet godina, posle toga četiri godine srednje i ko zna koliko na fakultetu.
Ova misao me je sledila.
Ko će to izdržati - pomislih.

Toliko duboko zamišljen ostadoh pune dve sekunde - obukoh majcu i istrčah u dvorište odakle je već odzvanjala graja mojih drugara.


.