Vojvode me prate - Sećanja 2

Na slici: Vojvoda Micko sa svojim četnicima.

U poznim godinama živeo je u Kragujevcu, gde se oko njega stvorio najjači četnički centar.
Mali Vojin zvani Ture, upijao je njegove priče.
Voja Ture, ući će u istoriju četništva kao Vojvoda Vuk.

Bilo je i Brane, Bogdana i Savatija - sve junaci.

Već je oktobar a ja odavno imam isplanirano narednih šest meseci. Naredna dva meseca sam po Srbiji radi treninga i obnavljanja kontakata. Prelazak u 2008. godinu provešću u Švedskoj, a pošto budem završio planirani posao u Švajcarskoj otići ću u Francusku. Nedelju dana na 3300 metara a onda još nedelju dana na glečerima. Nakon skijanja sledi ponovni povratak i obilazak i sinhronizacija poslova vezanih za berzanske aktivnosti. Sve će biti gotovo do početka maja kada je planirano ponovno okupljanje družine.

Meseci nestaju. Meseci nemaju smisla.
Ljudi prolaze. Mirisi su mi postali strani. Glava vidi samo brojke.
Oduševljenja su retka.

Danas dok kiša neumorno pada, stojim ispred prozora i shvatam da je oktobar.
Shvatam da je jesen.

Kapi udaraju o staklo i slivaju se i spajaju se i odlaze dalje.
Gubim fokus i pogled mi se muti.
Ostajem izgubljen u daljini.

Vid mi se vraća i shvatam da ležim u travi.
Tup bol u glavi.
Stavljam ruku na čelo i osećam da čvoruga počinje da raste.
Na sve strane lete kamenice.
Hvatam kamen i pogadjam jednog od blizanaca.
Pada. Počinje da plače. Njegov brat mi preti.
Naizgled obična dečija igra - prerasla je u surovu bitku.
Suparnička družina se dere i odlazi uz psovke.
Moji drugari se raduju i skaču. I sada ih tek zasipaju kišom kamenja.

Stojim zbunjen.
Sada tek provaljujem čudovište koje je sve vreme promatralo ovaj okršaj.
Spodoba nižeg rasta, ogrnuta granjem i lišćem na glavi je imala neke lijane koje su podsećale na alge, stajala je oslonjena na dugačak izrezbaren štap. Pored je sedeo vučjak, potpuno crn.
Samo dva crna oka su me netremice gledala.
Pogledi su nam se spojili. Osećao sam kako diše.
Spodoba se najednom okrenu i pas lagano podje za njom.

- Šta je ono? - upitah ne odvajući pogleda sa nje.
- Šta?
Pokazah rukom u pravcu pokretnog žbuna, misleći da mi se sve prividja.
- A, to. To je luda Marija. Živi u kući pozadi i ima dosta stariju braću. Ja mislim da ona jede neke bube. Jednom sam je video kako oko ponoći trči sa vučjakom po ulici. Ma, pusti je - hajde da ih sada dokrajčimo kada beže.
- Vi idite. Dosta je bilo.
- Pih al si neki. Ajmo jurišššššššš!!!

Ponovo sam je video kada smo krenuli u prvi razred.
Prvi dan se ljubila sa malim Dejanom.

Dejan je inače bio najmanji od svih nas ali sa neverovatno jako izraženim seksualnim porivima koliko je mogao da ima jedan šesto-sedmogodišnjak.
Uvek nasmejan i spreman da pomogne. Niko nije smeo da ga zadirkuje za rast jer je bio karatista. Tu su bili Dušan, Zoki, Peca, Biljana i mnogi još.
Dušan - koji se od prvog trenutka deklarisao kao vreća za udaranje i ismevanje. Ali i kao neopevana drukara i slinavac. Inače opasan basketaš i crtač.
Zoki - vreća sala kao i cela njegova porodica, osim njegovog oca koji je bio neverovatno mršav. Kuća im je smrdela na mast i loj - ili su to oni smrdeli nikada nisam shvatio.
Peca - prostodušna budaletina. Od prvog razreda smo se svake godine tukli da vidimo ko će biti najjači. Kada je u petom počeo da koristi pesnice, prepustio sam mu tron - mada sam mogao da ga izmlatim.
Biljana - najbolji djak i moj zaštitnik. Mogla je celo pile da pojede sama. Kupovao sam joj grickalice a ona me je branila, jer je u prvom razredu bila visine nekog sedmaka. U osmom smo je tek prerasli.

Marija je rodjena u Švedskoj, a majka joj je bila Madjarica.
Škorpija a podznak nepoznat - mada sam ubedjen da je dupla.
Retko je dovodila dečake u kuću - mada sam ja dolazio jer sam bio fin prema njenoj baki.
Do osmog razreda se poljubila sa celom školom. Pošto je bila nemirnog duha dosta brzo je menjala momke.
U drugom me je vodila u cirkus da mi pokaže svog ujaka - koji je bio da li krotitelj lavova ili akrobata nisam baš shvatio.
Na red kod Marije sam stigao tek u trećem razredu. Nisam se tako lako dao.
Te zime, pred raspust smo se poljubili a ja sam kroz tri dana otputovao na planinu.
Tog zimovanja sam pročitao Odiseja i toliko na kraju plakao da sam sam sebi bio smešan.
Prosto mi je bilo krivo što nema više strana.

Kada sam se vratio, Marija je već počela da praktikuje odlaske u bioskop.
U bioskopu je sa još jednom njenom starijom drugaricom uvek sedela u poslednjim redovima po ćoškovima - sa kojekakvim bilmezima.
Mi smo netremice pratili Brus Lee, Karate Kida, Ramba i Rocky - i svaki put po izlasku toliko besnili i skakali da mi je srce uvek tako jako udaralo od sreće kada bih došao kući, da sam morao da udaram glavom da bih se smirio.
Ona nikada nije znala ni jedan film mada je svakodnevno išla u bioskop.

U četvrtom je iz prazne sveske čitala domaći iz srpsko-hrvatskog.
Šatirala se u petom.
U šestom je počela da gura krpe umesto sisa.
Tada je već bila kraljica leksikona.
U sedmom sam sa njom i još jednom drugaricom prvi put sam otišao na zimovanje.
U osmom je uspela da udje kod Bajage kao novinar.

Sve vreme je imala vučjake i noću trenirala i trčala. Bila je najbrža na planeti i po krosevima.
Upisala je srednju veterinarsku. Jednom sam je sreo u autobusu u torbi je imala brdo porno časopisa.
Čuo sam da je otišla u London i da je pristupila Hare Krišni, tamo se i udala za nekog njihovog vodju.

Ni više ni sam ne znam da li mi je ona bila prva ljubav ili me je onaj kamen dobro pripalio.
Na kraju sam morao da prebijem oba blizanca, ali o tome u sledećem postu.


.