Vojvode me prate - Sećanja 3

Na slici: Vojvoda Micko sa svojim četnicima.

U poznim godinama živeo je u Kragujevcu, gde se oko njega stvorio najjači četnički centar.
Mali Vojin zvani Ture, upijao je njegove priče.
Voja Ture, ući će u istoriju četništva kao Vojvoda Vuk.

Bilo je i Brane, Bogdana i Savatija - sve junaci.

Faulkner o jugu, Joyce o Dablinu ili Толстой o ženama - uglavnom svako je tražio sebe u svojim korenima.
Iskrena snaga se crpela u detinjastim porivima svoje pretrapane duše.

Mada znam da je nezahvalno pritiskati teret sopstvenih poriva - poželeo sam da u potpunoj smirenosti ličnih iluzija pronadjem davno zatvorene prolaze.

Čemu sam težio?
Čemu se nadao?
Šta je duši počelo da guši let?
Moje snove sam zaboravio.
Zaboravio sam odakle da crpim snagu.
Tražio sam uzroke i sve vreme nailazio na sopstvene posledice.

Zaboravio sam da sebe nadjem u sebi.
Zaboravio sam da sebe crpim iz sebe.

Mozak se ulenjio.
Srce se ponekad trzalo.
Oči su me varale.
Sve je oko mene postalo - već dato - a nije bilo tako.

Vraćajući se pisanju - vratio sam se nekim tamnim i zakrčenim hodnicima davno zaboravljenih vremena. Davno zaboravljenih mirisa. Davno zaboravljenih sopstvenih planova.
Oduševljenje koje se meri - kao dete kada pronadje negde tajno zaguranu igračku.

Kao dete sam sanjao.
Kao dete sam sanjao da otkrijem sijalicu koju kada upališ nastane mrak.
Kao dete sam sanjao da napravim pištolj koji će pucati na stisak ruke.
Kao dete sam sanjao.

Kao dete - nisam trebao novac da bih sebe zadovoljio.
Kao dete - nisam morao da kalkulišem.
Kao dete - sve sam mogao.
Ako nisam mogao da napravim - onda sam mogao beskonačno da sanjarim.

Nekada sam toliko sanjario da sam sebe plašio.

To se dešavalo kada bih posle celodnevnog jurcanja i igre - pred spavanje počinjao da sanjarim.

Tada mi je dolazilo uvek jedan isti osećaj - jedno uvek isto mučenje - od koga me je glava toliko bolela da sam mislio da će se raspući. Jedna velika bol izmešana sa dva pitanja.

Tada nisam znao to da objasnim, a opet sam znao da ću to umeti kada još malo odrastem i kada budem možda nešto više znao o svemu i sebi.
Zato sam rekao sebi - da moram - bez obzira koliko me to bolelo - da zapamtim taj osećaj.
Plač i zapomaganje je bilo uzaludno. Samo je moja smirenost mogla da me spasi.
Moji mi nisu mogli pomoći - jedini način je bio da jako stisnem oči i rukama prekrijem uši.

Tada bih video sebe negde dole, kako ležim i grčevito stiskam oči i pritiskam uši.
Napuštajući svoje telo, lagano bih se kretao po celoj prostoriji.
Naučio sam da u tim trenucima moram da - lagano dišem i u sebi govorim - mmmmmm.
Moje vidjenje sebe bi slabilo i ja bih se spuštao u sebe.
Kada ovo ne bih uradio - znao sam da bi moja duša otišla negde daleko i nikada ne bih uspeo da je vratim.
Zapravo plašio sam se odlaska u neke druge sfere.
Kada bih ušao u sebe - sačekao bih još malo - i onda bih otvarao oči.

Sada znam da sam levitirao.
Tada sam a i sada znam da su - pitanja bila jednostavna, ali ja nisam i nikada neću znati odgovor.

Pitanje je bilo - Da li je ovaj život samo san?
I još jedno - Ko Me Sanja?


.