Vojvode me prate - Sećanja 5

Na slici: Vojvoda Micko sa svojim četnicima.

U poznim godinama živeo je u Kragujevcu, gde se oko njega stvorio najjači četnički centar.
Mali Vojin zvani Ture, upijao je njegove priče.
Voja Ture, ući će u istoriju četništva kao Vojvoda Vuk.

Bilo je i Brane, Bogdana i Savatija - sve junaci.

Kao i svake godine u ovo doba nisam sasvim svoj.
Zapravo, osim klimatske promene potpuno me poremiti i časovna promena. Ranije to nisam shvatao, ali nedostatak Sunca - koje nam život daje, osećam celim bićem.
Pomislim, tada - da negde u meni mora da postoji skrivena - ogromna količina hlorofila.
Počinjem više da spavam - mada sam konstantno pospan.
Nigde mi se ne izlazi - i hvata me sindrom "kućne buve".

Najveća akcija mi je da se uvalim u fotelju i odgledam neki film uz koji ću se vrlo lako prebaciti u krevet - navući ćebe preko glave i lagano uživati u toploti, dok kroz prozore slušam huk košave a u nozdrvama osećam miris lagano nadolazeće snežne kraljice.

Od pre par godina izgubio sam zvuk vetra, a za sve je kriva PVC stolarija - samim tim je nestao i miris. Pih, ta plastika. Sada je nemo i toliko toplo da više ni sam ne znam šta ću od toliko suvog vazduha.

Danas sam uzeo merdevine da bih pomerio timer na svetiljkama oko kuće, jer se pale kada je već mrkli mrak. Pošto je timer postavljen pod samom strehom morao sam da se popnem uz one koje su u obliku slova L ali ćiriličnog.
Uvek je to radio domar, ali se razboleo i već nedelju dana nije ustajao iz kreveta. Da ga ne bih čekao - odlučio sam da sam obavim ovaj lagan zadatak.
Korak po korak i shvatih da sam sve višlje i višlje i da ću morati da nogom predjem na drugu stranu a oslonac mi je bio zid i timer koji je visio okačen isuviše labavo.
Rad pod ovakvim uslovima mi se učini pomalo riskantnim - a pošto je svaki čovek sklon padu - ipak odlučih da domar prezdravi.

Hrabro silazeći - osetih sreću i setih se trešnje.

Srećan kao dete na trešnji!

Svako dete je imalo svoju trešnju - ako baš ne svoju - onda je imalo sigurno svoju granu na nekoj zajedničkoj trešnji.
Uvaljen kao u neku fotelju mogao sam do mile volje da uživam u svetu.
Sve sam video a mene niko nije.

A tek kada rode trešnje - a granu samo povučeš i na miru ih brstiš.
To je bila uživanjcija - a tek pljuckanje koščica. Još kada je meta neki buzdovan - još lepše. Može da se dere i galami - samo da ne potegne kamen. Onda sledi skok i tabanje.
Kada nema trešanja - smarale su me neke biljne vaši - ali i na njih se dete navikne.
Neki su voleli šljivcige - ja i ne - osim da ih koristim umesto pasulja. Tada su pasuljare postajale - šljivcugare.
Danas pogledah i nigde ne vidoh nijednu glavicu da se promalja iz već ožutelih i ogolelih krošnji drveća.

E, moji hajduci.
E, moje vojvode.
Srećan vam Mitrovdan!


.