Pauza - Stil borbe

Stalno nas plaše.

Plaše nas babarogama.
Plaše nas mrakom.
Plaše nas otrovnim bombonama.
Plaše nas špricevima.
Plaše nas tavanom.
Plaše nas podrumom.
Plaše nas.

Kako posle svega toga da se opustimo i uživamo?

Teraju ih da slušaju svadje.
Teraju ih da znaju divlje zveri.
Teraju ih da urlaju.
Teraju ih da plaču što jače.
Teraju ih da samo njih vole.
Teraju ih da su bezobrazni.
Teraju ih da piju.
Teraju ih.

Kako posle svega toga da se opuste i uživaju?


"Pre nego što krenete da tražite sreću, proverite - možda ste već srećni. Sreća je mala, obična i neupadljiva - i mnogi ne umeju da je vide." (čika Duško Radović)

Pitao sam se skoro zašto nema više ljudi koji vole svoj posao.
Pitao sam se - gde su oni stari - konobari, kasirke, prodavačice (svega), poštari, šoferi, lekari, inženjeri, krojači, pevači, sekretarice, direktori - sve moguće i nemoguće profesije?

Sada se zovu - asistenti, estradni umetnici, organizatori, modni kreatori, konsultanti, eksperti - prodavači magle. Ne samo da su promenili nazive nego i ozbiljnost nivoa svog zanimanja ali samo u smeru prema klijentu.

Sećam se čika Pere iz Šanse - upadljivo neupadljiv, u svakoj komunikaciji je imao prednost. Znao je kako ljudi razmišljaju, šta žele, šta hoće - voleo je svoj posao.
Sećao se ponekad zlatnog vremena Poslednje Šanse, Madere, Manježa, Proleća i ostalih kafana. Sećao se boema, pisaca, dama, damica, glumaca, fudbalera i kojekakvih budža i pijandura.
Sećao se aprila u Beogradu. Sećao se i nikada nije poželeo da zameni svoj svet za bilo čiji drugi.
Živeo je svoj život - toliko srećan.

Biti deo institucije - za njega nije značilo da sebe uzdigne, nego stalno novi izazov da institucija bude još bolja i nedostižnija.
O njemu niko nije znao ništa - samo da je dobri stari čika Pera, uvek bio sa osmehom i krajnje uslužan.
Čovek sa stavom. Čovek sa znanjem - kada, kome i kako nešto reći.

Profesionalci kojih više nema.
Gospodinov gospodin.
Batleri komunizma.

Umišljeni mediokriteti. Nikada nećete shvatiti da nema većeg uspeha nego sami sebe da iznenadite i pobedite. Nema toga novca - nema tih počasti.
JES!!!

I kada je sve to bilo? Bilo je u tom gadnom i nesrećnom komunizmu i socijalizmu.
Donese nam demokratija - svašta sa sobom.

Nestade rad - nastade PR i marketing.

Nije bitno šta znaš i koliko vrediš - pitanje je da li to znaš da prodaš.
Ovo je uvek postojalo - samo što sadašnji nivo makijavelizma zgrozio i sebe samog.

"Mnogo volimo da imamo, ali ne umemo da živimo od onoga što imamo. Ništa što imamo ne može da nas učini toliko srećnim - koliko nas može učiniti nesrećnim ono što nemamo." (čika Duško Radović)

Deda-ujak Aka je svom šoferu Kosti davao svaki put kada mu otvori vrata - po jedan dinar.
Niko nije mogao da ga optuži da uzurpira radnika komunizma jer je on to svojevoljno radio uz naknadu.
Uvek postoji način da zaobidješ sistem - samo je pitanje poriva.

Aka nikada nije primetio da su u gepeku znatne količine viskija, cigara, parfema i svile.
Svako je imao svoj hir.

Kosta je bio spreman da uči. Izgledom, stilom i oblačanjem su mogli da mu pozavide mnogi funkcioneri.
Ali on je svesno uvek stavljao do znanja da granica postoji i da je on šofer.

Sadašnje šofere bih pre povezao sa organizovanim kriminalom.
Njihov vrhunac je da - kada gazda ode na spavanje izvezu firmina besna kola po kafićima i splavovima.
Dok vrte ključevima i dele lažne vizit karte - oko ne odvajaju od metalik crnog lepotana.
Strah širi oči a još više nešto tudje.
U krajnjem slučaju i ako im se nešto desi - znaju oni kako će - bezobrazan fazon uvek pali.

Butikašicama i ostalim insektima više bi pomogli pesticidi.
Zato mi je drago kada kažu da padaju kisele kiše.

Znalo se ko je gde - i ko je ko.

Granice su se rastegle dok mi čačkamo nokte.

Baš lepo!


.