Zimski san

Leto je tek počinjalo. Ne kao ova sadašnja, nego ona davna srednjoškolska - ona topla sa tako divnim noćima.

Ona leta sa vrteškom u glavi i sa smelošću da budem samo svoj.

Znalo se ko se sa kim druži.
Znalo se ko su smradovi. I oni su to znali.
Dešavalo mi se da odmor provedem na prozoru ne razmišljajući niočemu.
Samo sam osećao da mi je baš dobro.

Bili smo gospodari svojih puteva. Gospodari univerzuma.
Carevi nad carevima.

Još uvek su se znali kodeksi i - vrline i mane nisu još zamenili mesta.

Čitajući razne pisce pitao sam se da li su oni baš hteli da kažu ono što sam baš ja shvatio. Nekada sam toliko grebao ispod površine da sam neke pisce shvatao kao neslućene mozgove. Koliko motiva! Koliko krugova!

Pošto nisam više mogao da izbegavam časove, odlično mi je došla ponuda profesorke srpsko-hrvatskog jezika da odem u biblioteku i sa još jednom devojkom iz razreda se pridružim ostalim učenicima škole koji su pisali radove povodom već nekog bitnog datuma za školu ili naših naroda i narodnosti.

Tema je bila slobodna, a i da nije već sam znao o čemu bih pisao.
Pisao sam o danu kada je moj deda-ujak Aka preminuo. Bio je pravi laf, gospodin, švalerčina, kockar i belosvetski putnik. Dosta smo provodili vremena zajedno i smelo je uspevao da mi utisne prave vrednosti života.

Za svaku novu stranu reč dinar, a za svaku novu devojku sto dinara. Rano sam shvatio gde je bolja zarada.

Pričali su da u životu nije podigao ništa teže od olovke. Od malena su ga mazili i pazili.

Veliku ljubav su mu Nemci obesili početkom okupacije. U jednoj raciji su ga bez veze pokupili i poslali u radni logor u Austriji. Prosuvši kiselinu po levoj nadlanci žigosao se za ceo život. Njegov kompanjon je završio u koncentracionom logoru zbog nepoštovanja radne discipline, a njega je spasio perfektni nemački i poslat je u samostan na lečenje. U samostanu upoznaje lepu časnu sestru koja mu pribavlja odeću i spaja sa pokretom otpora u Beču. U Beču je proživeo ratne godine kod mlade udovice čiji je muž poginuo na ruskom frontu. U zemlju se vratio tek posle rata jer se ispostavilo da informacija o pogibiji njenog muža nije bila tačna tako da se život u Beču završio iskakanjem kroz prozor. Posle šest meseci rodila je sina - koga je posle mnogo godina video na stadionu Rapida, dvogledom iz lože.

Obleteo je celu zemaljsku kuglu. Bio je na svim kontinentima. Čak i na onom ledenom.
Kada je preminuo već je godinama bio u penziji. Još uvek je imao neraspakovane košulje i neobučena odela. Odeća se menjala po aerodromima i kod proverenih krojača.
Obrijan, čist, gospodskih manira, sa osmehom na licu i blago vodnjikavim očima - razoružavao je.

Završivši svoj tekst, zagledao sam se kroz prozor.
Jedna devojka koja je takodje završila sa pisanjem predložila je da se menjamo i pročitamo šta je ovaj drugi napisao.

Pisala je neku pesmu o uspesima naših radnih ljudi i gradjana ili obrnuto. Imala je neke interesantne stilske figure ali sve u svemu ništa bitno.

- Jaooo, pa mi smo pisali o istoj stvari - reče mi razrogačenih očiju.
- Molim!?
- Vidiš, ova tvoja paralela o sečenju drva i crnoj ptici. I ovaj krik tišine. Toliko ima naboja i poklapanja.

Ustao sam.
Stavio sam joj na sto njen rad.
Uzeo moj tekst i predao ga.
Izašao sam i zatvorio vrata za sobom.

Posle toga sam još samo kod Camusa i Stranca nešto grebuckao.


.