Niko miran, niko spokojan - Niko srećan niko zadovoljan

Šetam.
Tišina je.
Mirno je. Sve je tako mirno.
U hladu visokih čempresa leže ljudi.
U humkama - pod pločama.
Lepo je šetati grobljima.
Tada shvatiš šta je život.
Na kraju ostane slika, ime,
datum kada si rodjen,
datum kada si ponovo rodjen i
jedna crta u kojoj je ceo tvoj život.



Crte života.
Crtice života.
Samo jedna jedina crta.
Zagledam crte.
Neke se poklapaju.
Neke spajaju vekove.
Linije koje kriju sebe.
Lepo je kada na kraju imaš nekog
da ti upiše crtu i dok se neko o njoj
brine - tvoja crta i dalje postoji.
Živiš - dok živiš u nečijim mislima.



Živiš da bi te se sećali.
Tako jedino ostaviš svoj trag.
Mogu te se sećati milioni.
Može te se sećati samo jedno biće.
Ali kada prodju godine i vekovi,
sećaće se samo tvojih dela i reči.
Slika će nestati.
Ime neće biti bitno.
Datumi će biti suvišni.
Priča mora ići s kolena na koleno.
Na kolenima se priča - priča.
Bez novog života i nema novog života i nema života.

Nisu bitni ni sloboda, ni autorite, ni razmaženost, ni ideali, ni mašta, ni opsesija, ni porivi.
Nije bitno ko lovi, ko kuva, ko želi, ko može, ko leti, ko traži, ko drami.

Samo bez života - na crtu.
Samo bez života - sa crtom.
Samo bez života - pod crtom.

Samo život - i na kraju crta.


I kao što moj čukundeda reče:
- Sačuvaj me Bože, ženskoga šera.


.