Zagrljaj

Uz odobrenje FWG
- opet preuzeh priču i malo je doterah -

Septembar.
Nedelja oko 18.00 časova.
Beograd.
Ulica Stjepana Ljubiše.

Mala ulica koja spaja Dimitrijalu i Ruzveltovu.
Blago strma od Ruzveltove i potpuno lagano se spušta od čoška Novog groblja, pa do pumpe kod nadvožnjaka u Dimitrijali.
Drvored u ulici. Toliko tiha i povučena a u tako glasnom društvu.

Male, stare kućice izmešane sa četvorospratnicama iz '60-tih i nekim novim kućicama.
Na tako malom prostoru se nalazi jedna hacijenda, jedna kuća iz bajke, tri starinske razdeljene kućice, jedna kuća za vilenjake i jedna za patuljke.
Čak je tu i jedna sojenica, verovatno iz perioda Bulbuldera.

Deca komšijska su po ceo dan na ulici.
Lopta. Graja.
Jedna - mirišljava ulica. Ulica - puna života.
Čista. Uvek u senci od drveća. Blaga hladovina je pokriva.

To i nije ulica - jer tokom dana tuda prodju samo kola njenih stanara.
To je više kao neki sokak - kao neki izduženi trg gde se priče lako pričaju.

Odmah pored pumpe u Dimitrijali je i trolejbuska stanica u pravcu grada.

Šetajući sam prolazio pored stanice.
Trola je stizala na stanicu.
Pogled mi je bez ikakvog objašnjivog razloga pao na prva vrata.

Tu je stajala jedna plava glava, skoro priljubljena na vrata.
Video sam njene oči - bilo je neko ludilo u njima.
Trola je stala. Vrata su se otvorila.
Iz prvih vrata je iskočila plava devojka i počela da trči.
Skrenula je u ulicu Stjepana Ljubiše i počela je da širi ruke. I dalje je trčala.

Laganim hodom i mirnim pogledom sam pratio ovaj malo čudan dogadjaj.
Pomislih - luda je. Jadno čeljade.
Sve ove sankcije i problemi su morali da nas oštete.

Izgubio sam je iza ćoška.
Došao sam do ćoška i opet sam je ugledao.

I dalje je trčala skroz raširenih ruku usput klateći se levo - desno i vrteći plavom glavom.

Tada sam tek shvatio.

Odozgo je trčao jedan crni momak, raširenih ruku klateći se levo - desno i vrteći glavom.

Nije to bio trk nego kao trčkaranje.
Na desetak metara od njega ona je stala i skroz se okamenila.
On joj se i dalje približavao.
Već je bio na par koraka od nje.

Odjednom je plava glava poskočila i jurnula ka crnom momku.

Skočila je i prosto uplivala u njegov zagrljaj.
Vrteli su se skroz zagrljeni.
Odjednom su stali - i počeli su da se gledaju.
Kao da se očima miluju.
A onda poljubac.
I opet pogled.
Ruke spojene.
Oči spojene.
Ljubav.

Baš sve - tu - u maloj tihoj ulici - koja se spušta od Ruzveltove.

Prolazeći pored njih htedoh nešto kažem, ali prodjoh samo - sa osmehom na licu.

Hvala im!


.