Zaljubi se princ u cicu

Uz odobrenje FWG
- preuzeh priču i malo je doterah -
- u suštini ima početak i kraj - medjustanje ko šiša -

Tog jutra, ništa nije nagoveštavalo da će se od tada sve preokrenuti i naglavačke okrenuti.

Izašao sam iz svog dvorca i odlučio da malo prošetam svojim vrtom. Bilo je lepo - ali dosadno.
Stvoritelj mi je sve vreme mahao i pokazivao lepotu ovoga sveta, ali ja sam samo nehajno i tupo prolazio pored njegovih remek dela.
Da li sam ga tada naljutio ili možda svojim delom do tada, uglavnom - odlučio je da me baš poremeti.

Hodao sam, ali niočemu nisam razmišljao.
Gledao, a ništa nisam video. Disao, ali džaba.

"Šta da radim po ovako lepom danu", razmišljao sam.
Baš sam se osećao kao onaj Veliki Kalif.
Princ sam i to je to - mislim to je dovoljno.
Stigoh do jezera i počeh da se divim, ali onda shvatih da u vodi vidim sebe.

"Dosadno mi je da sam toliko lep", procedih kroz zube. Nije da sam samo lep, već sve naj naj naj na ovom svetu, a kako tako perfektna osoba da nadje svoju lepšu (Lepšu?) polovinu.

Ni sam ne znam zašto sam (Ja) uopšte pogledao u taj šljunkoviti put, ali ugledah jedan bljesak. Privuče mi pogled. Ali više nije bio vidljiv, te nastavih korak.

Ali Avaj.

"...Tad moja vila preda me granu, lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu, k'o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu, al' težoj rani nastade brid:
Šta ću od milja, od muke ljute..."

Uvek je bila tu. Gledao sam je ali nikad je nisam video.
I sada ko u naletu ludila baš je morala da me opčini.
Nije fer. Stvarno nije fer. Ta mala seljančica.
Tako divlja a tako nežna. Znala me je.
Stalno me je gledala, tim svojim krupnim očima.

I tada me prošlost prenu, ja srce stisnu i nastavih.

Uvek sam vodio računa da je ne dodirnem, uvek sam krajičkom oka pratio gde će se naći.
Onim - perifernim vidom.
Ali nikad - stvarno nikad - nisam pogledao u nju, samo sam možda glednuo, onako spontano.

Taj bljesak, nije bio slučajan.
"To je bila šala na moj račun", pomislih.
Zato brzo izvadih slanik iz desnog džepa i posolih celu stvar - da šala ne bude neslana.

Ali Avaj - to ne beše šala već stvarnost koja se predavala u svoj svojoj mističnosti i slatkastoj igri perli.

Zar meni jednom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?

Od tog časa me više nije ništa zanimalo, samo njen pogled i miris.
Dani su prolazili i ja sam znao da će otići, da se ova igra mora okončati.
Moj mesec u škorpiji mi je jasno na to ukazivao.
Zato sam želeo da svaki čas budem sa njom.
Pristala je - ali samo na njen znan način.
Sve - samo bez dodira, jer njen dodir bi za mene značio - kraj.
Kraj jednog kraljevstva - kraj jedne slike.

Mora da je postojao način da se slika produži,
ali taj produžetak bi bio veštačka stvar - a to nismo hteli - ni ona ni ja.

Jednog dana, moja ruža mala - više nije bila tu.


.