Momak za sve Golden Griderke

Jedrilica je letelica bez motora.

Jedrilica je vrlo elegantna letelica kojom možete raditi svakakva “čuda” po zraku. Ona ima trup, rep i velika krila (od 15 metara na više!), ima instrumente (visinomer, brzinomer, variometar, kompas…), ima palicu (“joystick”) pomoću koje upravljate jedrilicom, ima radio za vezu sa kontrolom leta i još dosta stvari kao i avion.

Samo nema motor.

Za avion (sportskog tipa) "vežu" jedrilicu užetom i onda skupa polete. On je vuče do visine od obično 400 ili 500 metara i kada se visina postigne jedrilica se otkači.

Taj šlep traje otprilike 5 minuta, i tada, kada se otkači, počinje pravi, slobodni let jedrilice.

* * *

Zombirani individualisti, napucani informacijama i svim što nikog nije briga ili samo zombirani individualisti.

Svi sa tudjim iskustvima i životom koji žive na TV ili netu.

Porodica - embrion energije, gde je sad.

Brak - suvišan.

Deca - smetnja.

Strašno - nešto lepo.

Plutam na koloseku ništavila i čekam da me voz svetlosti pregazi.

Čekam ga ali on mora doći, mora.

Raspored - poremećen, sve pomereno.

Vrednost - postoji ali samo u stripu.

Budi stripski junak.

Spoji se mozgom ali fleširaj me punoćom svog osmeha. Poželi sada želju i pomisli na mene ponovo. Držim te još uvek. Nisi više jedrilica sada si avion, sada leti sama. Ali se seti da se napuniš s vremena na vreme energijom. Smanji ponekad visinu, nemoj baš blizu sunca jer uvek neki vosak postoji.

Nemoj se sećati kako si poletela - leti samo.

I nemoj opet tražiti isto.

Glumi da letiš - glumi da znaš šta hoćeš.

Nikome neću reći da samo znaš šta nećeš.

Crpiš mi energiju i ja ti je nesebično dajem.

Dajem je skroz i uzimam skroz.

Protok je dobar, čistimo se oboje.

Nemoj da blokiraš protok, nemoj.

Jedna reč i sve pada.

Jedan pogled i sve se briše.

Sumnja ne postoji, ne sme da je ima, molim te.

Sumnjaju slabi - mi smo jaki, zar ne FWG?

.

Astralna Demistifikacija - Kada Mlatnu Shvatiš

(Fiki - hvala i opet za fotku)

Drage moje i moji - samo danas u vašem malom gradu!

Jedinstvena prilika da probudite Uspavano Jezero!

Samo smo ga zbog vas doneli - iz davno zaboravljenih ledenih bespuća!
Ne propustite da vidite spektakl koji će vas ostaviti bez daha!
Za samo jedan groš - doživite spektakl o kome samo proroci slute!
Samo danas!

Plakat je bio rukom crtan. Na požutelom papiru od duvanskog dima, videli su se tragovi čestih putovanja. Led i plamen koji se lome pod okriljem moćnih planina - delovali su još realnije u dodiru sa mesečinom koja je obasjavala - Kraljicu spektakla.

Dok sam blesavo stajao i upijao svaki detalj - Kraljica Zilda me je gledala pravo, plavo i ledeno.

Velike bele, pufnaste pahulje su se lagano topile na mom nosiću, dok sam i dalje blesavo očekivao da jednostavno oživi i izadje sa plakata.
- Ovo, moram videti! Moram videti Zildu! - promrmljah kao u bunilu, dok su se stari i mladi tiskali oko plakata.
Žamor me trgnu i ja pojurih niz ulicu, toliko srećan da sam leteo.
Ne, ne kao da sam leteo - već kao da sam lebdeo u zraku.

To, veče sam želeo samo jedno, dok mi je samo glava virila ispod debelog jorgana, a pogled stajao ukopan na belom zidu. Želeo sam, tako silno sam želeo, da vreme proleti. Želeo sam sutra, sada.
I kao što biva - zaspah.

Jutro dočekah - skokom i jurnjavom da kupim što bolje mesto. I uspeh!
Ovo je bio moj dan! Šepurio sam se i moj je bio ceo svet!
Kraljica Zilda će mi biti - toliko blizu! Ona će me videti!
Pomisliće sigurno - kako je sladak ovaj mali, a ja ću joj tajno namignuti - i poludećemo potpuno zajedno.
Ne, ne. Kupiću buket i posle spektakla ću dati napojnicu gorili na vratima - i ući ću u njene odaje - i tada će se desiti sve - onako filmski.
Tako mi prodje dan.

Gužva na ulazu je bila ogromna. Ogromna u odnosu i na šatru koja je mogla da prekrije celo jedno brdo, a kamoli neko tamo jezero.
Bio sam na metar od pozornice - i smirivao se u sebi odbrojavajuci sekunde do početka.

- Molim vas za potpunu tišinu! - začu se glas na razglasu - ženski glas. Znao sam da je to njen glas. Znao sam!
Okrenuh se da ljutito bacim pogled. Uzalud - tišina je već počela.

Svetla zgasnuše.
Mrak nasta.
I odjednom se pojavi svetlost - i to kakva svetlost.

Polarna svetlost je sijala sve jače sa svakim metrom otkrivanja Uspavanog Jezera.
Na kraju cela šatra posta obasjana zvezdama i bojama o kojima ni pesnici ne mogu da nadju pravu reč.

Zgranut prizorom - razrogračih i usta i oči.

Tada se ona pojavi - lepšu je ovaj ne vide vid.
U beličastoj paučinastoj odori - pojavi se nad Jezerom.
Pogledom ga upi celo.

Onda samo nestade i za tren se pojavi na samoj obali.
Stajala je mirno na samoj obali - kao da je bila spremna da svaki čas uzleti.
Tako mirno i uzvišeno.

Jezero je primeti.
Onda se Kraljica Zilda okrenu i ode.
Nije je bilo.

Odjednom se pojavi na sasvim drugom kraju i mirno, opet stajaše.
Jezero je primeti, opet.
Opet nestade.

Tajac je bio leden.
Jezero je mirno ležalo - zakovano ledom.
Neznano kako stvori se na samo središtu Jezera.

To zbuni Jezero i ledeni vetar zaleluja njenu zlatnu kosu.
Kao da je taj tren i čekala - ničice pade na ledeno Jezero.
Grudima, rukama, nogama, kosom - celim telom i dahom oseti Uspavano Jezero.
I Jezero joj opet podiže kosu.

Tada kleknu i poče da ga miluje. Pogled joj je bio tako milostiv.
Zagledana u ledene dubine svakim dodirom vetar se sve više kovitlao oko nje - ne dodirujući je.
Najednom se začu zvuk lomljave - i Uspavano Jezero poče da se lomi - sve više i više.
Ona se nije pomerala.

Celo Jezero posta preplavljeno santama leda.

I tada ona skoči i poče tako bezdušno i ludački da skače od sante do sante.
Jezero zaplaka - i ja pokrih oči.
Jecaj slomi zvezde i svetlost nestade. Smak sveta nasta i strašni sud.
Krv preplavi Jezero.

Ona stajaše na sred pozornice - pobedonosno.
Publika se ne pomeri.

Tada skočih i zaurlah:
- Zašto?!! ZAŠTO SI GA BUDILA!!! ZAŠTO!!!
Pogledala me je tako milo i umiljatim mi glasom reče:
- Zato, mailša - jer mi se hoće.


.