_ . _ _ _ _ ...

ODLAZIM NA TAJNU MISIJU. Stop
LOKACIJA NEPOZNATA. Stop
RIZIK MINIMALAN. Stop
BEZ PANIKE I BRIGE. Stop
VELIKI SAM JA MOMAK. Stop
JAVLJAM SE. Stop
ČIM SE VRATIM. Stop
BUDITE DOBRO I LEPO SE NOSITE. Stop
VOLI VAS KILO MIKE SIERRA. Stop
KREĆEM. Stop

.

Kuda vodi ovaj put? - ili - Šeširdžija

Probudio sam se tog prohladnog majskog popodneva i lagano sklonio neke majce sa sebe.
Roletne su mesecima bile spuštene i nisam planirao da im remetim stanje.

Seo sam na krevet i počeh da prebiram po glavi kako sam sinoć stigao kući.

Praznina je bila velika, ali sam se već navikao na nju.

Intuicija mi je govorila da je sve bilo dobro.
Uzeo sam mobilni i počeh da prebiram po porukama i pozivima, da mi malo osveže sećanje.

Ništa ispirativno da bi mi pomoglo.
Bacih ga na krevet i ustadoh.

Uzeo sam zgužvan novac. Otprilike koliko sam i očekivao. Nije bilo neplaniranih troškova.

Krenuh ka vratima preko kojih je celom površinom stajalo ogledalo.
Stao sam ispred ogledala i pažljivo sam krenuo da posmatram sebe kroz sebe.
Bio sam ceo.
Nikakvih povreda.
Pogledah zube da vidim da li sam možda nešto jeo.

Stajao sam i gledao sebe.
Pomislih, ali brzo shvatih da nije to.

Okrenuh se da razmislim.

Ponovo se pogledah, ali shvatih da nije ni tako.

Stajao sam tako sam u polu tami i posmatrao svoj prizor.

Nikakva naznaka. Nikakav trag. Krenuh slovo po slovo - po abecedi i azbuci.
Nikakav rezultat, još veća konfuzija.

Više me nije bilo briga, ali mi se silno jelo pola praseta ili nešto slično i ljuto.

Pružio sam ruke ispred sebe - ka sebi.
Pomoć nigde nije dolazila.
Prazno.

Tada se otvoriše vrata i ona me pogleda.

Oči su nam se susrele i na njen osmeh odgovorih istim.

- KMS, hajde ručak će - rekla je i zatvorila vrata.

Pogledao sam se prezadovoljno i samozadovoljno.
- Pa, da. Znao sam, KMS - rekoh sam sebi pompezno.

Dok sam izlazio pomislih da možda istetoviram to negde vidljivo.
- Čelo?
- Ma, ne. Suviše otrcano. I šta ako nema projekcije.
- Da, ali možeš da se preseliš i da živiš pored jezera.
- Hm, da. Sjajna ideja.
- Odoh da kupim oglase.


.

Kao mačka Ti - kao Ja

Stajala je ispred mene i želela je da je pomazim.
Želela je mala maca dodir.
Želela je razlog da me ogrebe.
Želela je nagonski i svesno.

Tu noć je prespavala.
Kao i mnoge druge.
Spavala je, dok je miš grickao svuda oko mene.
Grickao i crviće puštao.

A sada želi šolju mleka.
Kako da joj kažem da sam kupio mišomor.

Nekako iz trećeg plana, što bi rekli Ličani, pojavio se Rz Brzotrz i ponudi mi mišomor kao rešenje za odstranjivanje tih poganih glodara.

Možda i ne bih prihvatio ovakvu ponudu da tada nisam pratio film Čaruga, a scena je bila krajnje plemenska i perverzna, silno želeh da se vratim i nastavim gledanje filma bez ijednog propuštenog detalja, te kupih ponudjeni aparat - onako s nogu i negledajući šta mi je u rukama, nastavih sa ogromnim uzbudjenjem da iščekujem nove dogadjaje i sentence.

Mirišljava i svilena je ležala ispod stola. Čaruga joj je prilazio.

Tada mi je opet prišla, sa nožem iza ledja.
Naglo sam je uhvatio - i zavrnuo ruku iza ledja.
Izbacio sam je kroz vrata - skroz.

Okrenuo sam se, a miš je stajao sa osmehom i zadovljno trljao rukicama, dok su mu dugi brčići štrkljali kroz vazduh.

Tada se setih Mikija, Garfilda, Džerija i svih umišljenih glodarskih nakaza - zgrabih stari zardjali tomahavk i pogodih nasmejanog. Osmeh mu je ostao, stim što se ukrstio sa novim uspravnim prorezom.
Zapravo tada shvatih da simetrija i nepostoji.
Tomahavk je prepolovio i moju kuću.
Nestala je.

Okrenuo sam glavu, ali mala maca je bila samo jedan sluzavi puž.
Puzala je uz oštricu brijača. Tako polako.
What the wonderfull world.
Gledao sam, a ona je puzala i ostavljala svoj sluzav trag.
Uspela je.

Pogledah na dom, ali tu je bio sneg i puno zbijenih kućica i mnogo puteljaka i svuda je bio sneg.
Tada sam je video. Bila je u crnom i stajala je ispod nekog granja.
Brala je pelin.
Rekla je - Još nema 21 kilogram.
Bilo je tako idilično.

Okrenuh glavu na drugu stranu.
Bol je bio svuda. Samo nije bilo straha.
Suza je bilo, ali očiju nigde.
Samo je jedan stari sat otkucavao i gromko mi javljao da su mu skazaljke stale.
Sve je bilo prazno i samo jedna razjapljena usta su bila u kriku muka i tišine.
Odjednom je mak počeo da cveta.
Mak je preplavio ceo pogled.

Tada pomislih - to je Kosovo i probudih se u znoju.


.

Run(A)waY

Prvi put sam pobegao od kuće sa šest godina.
Nije da sam baš želeo, nego sam gledao neki film.
Našao sam neku krpu na kvadratiće. Napravio zavežljaj u koji sam stavio parče hleba i malo sira, par bojica, nekoliko igračaka i jedan mnogo vredan i sjajan kliker - najlepši od svih.

Stavio sam zavežljaj na oklagiju, nju na rame i krenuh tako u beli svet.

Stigavši do vrata od stana, naišao sam na prvu prepreku - gornju bravu. Pokušavajući da je prevazidjem, bio sam i uhvaćen - i sa velikim čudjenjem vraćen.
Cela porodica je bila zgranuta i zamišljena, ovim mojim postupkom. Stalno su nešto šuškali i kada bih se pojavio, počinjali su da se smeškaju i da me miluju i tutkaju kojekakvim slatkišima.

Čak mi je i stariji brat dao da se igram sa njegovim igračkama. Počeli su da dolaze neki stariji rodjaci da pričaju samnom, čak i neki čika sa naočarima i malom bradicom.

Taj je bio najdosadniji.
- Šta ti smeta?
- Da li te je neko tukao?
- Da li se tvoji svadjaju?
- Da li te nešto boli?
- A gde si ti to krenuo?
- Šta vidiš na ovoj slici?

Odlučio sam da ćutim i da stalno sležem ramenima. Počeo sam da hodam tako što sam krivio noge u kolenima, kao i glavni junak u filmu.
Mislim da ih je to još više potreslo.
Od silnih slatkiša sam i apetit izgubio. Što je tetkama, značilo da je stvar krajnje ozbiljna.

Ko zna koliko bi to potrajalo kod njih, da jednog popodneva nisam video film o nekom gusaru.
Stavio sam maramu na glavu, nož medju zube i počeo sam da skačem po nameštaju.

Posle toga su mi bili zabranjeni filmovi sa odredjenim žanrovima, najviše horori. Filmovi gde stradaju cele porodice su bili naročito sankcionisani.

Prvu knjigu koju sam pročitao bila je Odisej i moram priznati da sam mnogo plakao na kraju, jer sam hteo nastavak. Nastavak nije bio moguć iz krajnje opravdanih razloga.

Posle svega sam ostao dosledan ideji bekstva, tako sam bežao iz škole, veza i svakakvih oblika koji su zahtevali odredjenu formu ponašanja. Najviše sam se plašio kada sam bežao od sopstvenih ideja.

Prva ozbiljna veza je bila okončana rečenicom:
- Moramo prekinuti u paroksizmu naše ljubavi.
Bio je to period kada sam upravo završio Zločin i kaznu, koju sam čitao slušajući sve vreme Labudovo jezero.
Tada sam živeo sam sa bakom, a negde sam morao da se projektujem.

Posle toga sam uleteo u period Hemingveja. A zvona su uvek zvonila za kraj ili početak.

Postoje razna bekstva. A bolje od bekstva nepostoji.

Jedan kolega mi je objasnio razliku izmedju prezimena Bjegović i Begović.
Jedni su bježali, dok su drugi begovali.

Ili će me nešto zračiti ili ozračiti, zavisi samo od inteziteta istog.
Bekstvo kao alternativa je uvek aktuelno i spremno da nas pobedi.
- Kako misliš da te uhvatim kada stalno bežiš?!
- Beži, beži, stićiću te ja!
Da li su i drugi bežali od mene ili sam ih ja naterao na to?
Da li su shvatili, pre mene da će neko na kraju pobeći?
Da li je ostanak hrabrost?
Kada prestanem da bežim, da li ću biti uhvaćen - svojom voljom?
Bežim od nečeg, da bi mi negde tamo bilo bolje. Da li je bolje?

Godine su prolazile a ja sam sve više shvatao da je meni Beograd bekstvo, tako da sam mu se uvek vraćao.

I zauvek su živeli u sreći i ljubavi - najbolje bekstvo od kraja.


.