Blog vs Blok

К. М. С.

Лупа проснулась. Город шумный
Гремит вдали и льет огни,
Здесь всё так тихо, там безумно,
Там всё звенит, - а мы одни...
Но если б пламень этой встречи
Был пламень вечный и святой,
Не так лились бы наши речи,
Не так звучал бы голос твой!.

Ужель живут еще страданья,
И счастье может унести?
В час равнодушного свиданья
Мы вспомним грустное прости... (1)

1) - стихи Полонского. (Прим. Блока.)

14 декабря 1898

* * *

Mali pas je jednog dana zalutao u veliku šumu.
Veliko drveće je tiho ljuljalo svoje grane.
Lišće je polako počelo da prekriva njegove tragove.

Noć je počela da pada a on je bio daleko od svojih.
Osećao je - da je svakim korakom sve dalje i dalje.

Mrak je pao - toliko crn da mali pas više nije smeo da napravi ni jedan korak.
Postao je polako gladan.

Odjednom ugleda dve velike žute tačke u daljini koje su mu se polako približavale.
Bio je to neko sličan njegovima - ali je izgledao mnogo divlje.
Mali pas mu potrča u susret.

- Zdravo. Izgubio sam se - reče mali pas - Ko si ti?
- Ja sam Vuk - reče vuk

Mali pas mu pridje i htede da ga onjuši od pozadi.
Vuk nije navikao na takva upoznavanja, koja su inače bila uobičajena u pasijem životu - te ga šapom udari i mali pas odlete pod žbun.

Mali pas se toliko tresao od straha da je ceo žbun igrao nad njim.
Vuk polako ode u noć.

Jedva je dočekao jutro.

Polako je počeo da upoznaje šumu - ali svaki put kada bi naišla neka zverka - mali pas bi prilazio da je omiriše i prolazi isto kao i sa vukom. Čak su ga i veverice mlatnule.

Bio je potpuno sam.

Stara lija ga je dugo pratila i gledala kako ga sve zverke mlate.
Bilo joj je žao malog psa.
Dok je mali pas mirno sedeo naslonjen na panj prišla mu je.
Mali pas ustade u nameri i nju da omiriše.

Ona ga zaustavi i reče mu
- Da li znaš zašto te svi tuku?
- Ne. Izgleda da sam ružan?! Ili možda smrdim?
- Ne. Nego mi u šumi ne volimo da se njuškamo.
- Šta da radim da me ne bi tukli?
- Ti si pas, mali psu, zar ne?
- Da.
- Onda sigurno znaš da laješ.
- Da, znam.
- Svaki put kada vidiš nekog - ti prvo laj.
- Tek tako?
- Da - reče lija i ode.

Uskoro se pojavi vuk koji je pravo išao ka malom psu.
Mali pas toliko snažno zalaja - da vuk stade.
- Mora da je pobesneo - pomisli vuk i okrenu se.
Tako je bilo i sa svim drugim životinjama.

Bio je i dalje sam - ali ga barem više niko nije maltretirao.
Koga god bi video - odmah bi zalajao.

Prolazi su dani - i mali pas je sebi napravio lepu jazbinu pored potoka.
Imao je svoje staze i naučio je i da lovi.

Jednog dana dok je šetao šumom pojavi se stara lija.
On silno zalaja.
Lija stade na trenutak - ali nastavi ka njemu.
Lajao je sve glasnije i jače.

Lija mu pridje i reče.
- Mali psu - to sam ja - Lija. Nemoj da laješ. Možeš slobodno da me omirišeš.

* * *

Ko si ima čavku - taj si vika iš!
(stara vranjanska poslovica)

p.s. - odoh da putujem malo


.

Šanž dimanž - Promenljiva nedelja

Na povratku sa zimovanja, svi smo sedeli na kraju autobusa - znate onaj fatalni poslednji red, koji se zauzima u trku, slično kao i u bioskopima.
Poslednji red je, sam po sebi, garantovao najbolje zezanje.

I kao prava banda maltretirali smo ceo autobus - smehom, pesmom i klinačkim doskočicama.
Sve to je bilo začinjeno i devojčicama - tako da su fore bile nekada na ivici dobrog ukusa.
Testosteroni i estrogeni su već pokazivali svoje pravo lice - a mi se još nismo, baš dobro snalazili u njihovom svetu.

Sve je upućivalo da će jedan način života - uskoro biti zamenjen nekim drugim - manje bezbrižnim i po neke pokvarenijim.

Svet koji će se deliti na one koji imaju ideju i na one koji su deo te ideje.
Na one koji će težiti znanju i one koji će težiti kombinacijama. Bilo je i onih koji su birali i sredinu - njima je bilo najteže - ali će vreme pozlatiti njihov trud.

Po izlasku iz autobusa - u rukama mi se našao podebeli novčanik.
Sve je krenulo kao šala - da bi se pokazalo - da je vremenom bilo nemoguće objasniti početne porive istog. Ostalo je samo kajanje. Krivica je bila pečat koji se nije mogao obrisati sa lica.

Shvatiš - da ti krivica ništa neće pomoći - i zato kreneš dalje, a preko lica staviš novo lice.

PGP RTS - jedno od omiljenijih mesta za vežbu. Od ploča se imalo sve.
Robne kuće su isto bile odlično opremljene. Duksevi, majce i kojekakva garderoba. Potrebna i nepotrebna.
Padalo se - otimalo se i bežalo.

Onda ti grad postane mali - i odeš na more i shvatiš da u šorcu i majci i nije baš teško da zapališ svinjski but. Svinjski but, koji ćeš baciti iza ćoška - ali praksa je bitna i ipak nije bitan talenat već stalna vežba.

Gledaš prodavca u oči - i uzimaš pred njim šta si naumio.
Vežbaš sa novinama.
Vežbaš sa jaknom - ili na rame.
A kada vreme dozvoli, radiš sa mantilom.
Šta sve može da stane pod mantil - čitave bunde nestaju - ali su klizave pa moraš sa njima vrlo oprezno.

Evo jedne male demonstacije.
Mantil kome je rasparan donji deo postave i deo kod rukava - prebaciš preko ramena. Ruku provučeš kroz rupu kod rukava i narolaš postavu. Dovoljno veliki prostor da nestanu čitavi rafovi. Najbolje je ići u paru sa devojkom koja ide sa strane gde je mantil.
Maske su već ušemljene i dobro uvežbane.

Onda proradi neki patriotizam - i kreneš preko.

Grčka! Ostrva! Pravi odmor za neke - a za neke i odmor i rad.
Pentraj se po olucima i uskači kroz prozore.
Češljaj brave i krckaj zujalice.
Dani prolaze a ti ne znaš - šta te čeka sutra.
Trošiš sumanuto i imaš sve što poželiš.

Želje postaju veće - i možeš ih ispuniti - ali ne u Grčkoj.

Zato hajdemo malo dalje - i odosmo u Švicu.
Toliko poštenog i naivnog sveta - čitava jedna kolonija naivaca - da su slikari, bilo bi im još bolje.
Samo što su im panduri prepredeni - zato je sledeće odredište BeNeLux.
E, to su bili dani!

Znao sam sve krovove Antwerpena.
Živiš u hotelima.
Voziš najbolja kola.
Jedeš po najekskluzivnijim restoranima.
Žene - se lepe kao taksene marke.
U raskoši i bahatom trošenju - imaš toliko prijatelja i svi te vole.
Baš te vole i poštuju - dok plaćaš.

Ako se navučeš na gudru - tada doživljavaš novo sagledavanje svega.
Tada možeš i ono što niko do tada nije ni pomislio.
Zabava je tada - zabava miliona.
Zakopasmo tako šaku dijamanata, smaragda i rubina - i čekasmo danima da nikne naše drvo.
Onda sve presečeš i povučeš se u prividnu ilegalu.
Obično si tada sam.
Sam - kao vuk samotnjak - ako hoćeš dalje.

Tada stupa na snagu znanje.
Radiš i učiš - a na gudru i ne pomišljaš.
Učiš o antikvitetima - učiš o lažnjacima - učiš istoriju umetnosti - učiš da se ponašaš - učiš da hodaš - učiš i gledaš - učiš o berzi - učiš o nekretninama - učiš da plasiraš svoj kapital.
Učiš ali sve vreme vežbaš - jer zglobovi moraju da su razgibani.
Kapital se uvećava i na dobro uvežban način - još bolje.
Sada su kiksevi - luksuz.
Nema rizika - sve mora da funkcioniše do poslednjeg detalja.

Znaš da nikada nećeš moći da izadješ.
Znaš da je ovaj krug - tvoja robija.
Znaš da možeš da izadješ - samo kako se izlazi iz Legije stranaca.
Možeš da odeš - samo ako sve ostaviš i sve zaboraviš - ni tada ti karta neće biti overena 100%.
Porodica je samo jedna - ako hoćeš drugu pravi je da niko ne zna.
Sistem isuviše dobro radi da bi ga sada ti menjao.

Ako nisi deo rešenja - onda si deo problema.
To je problem sa onima koji - žele da su uvek negde drugde.

Ja nemam više problem sa krivicom.
Našao sam sebe.

Svaki put kada kupim bananicu - uvek se slatko nasmejem.
Hteli su ime da joj menjaju - svašta!

.

Šanž dimanž - Promeni nedelju

Bila je to jedno divno zimovanje.
Potpuna idila za srednjoškolce.

Na Kopaonik smo krenuli drugar i ja.
Umesto da budemo smešteni u dvokrevetnu sobu - šibnuli su nas u apartman sa još četiri slična slučaja. Što je bilo krajnje predvidivo i pre polaska.

Na trenutak smo svi bili zbunjeni, jer smo se nadali da će ove godine biti drugačije - ali smo se u sledećem trenu skapirali i momentalno postali banda.
Banda sa svim svojim manama i smešnim stvarima. Banda - vez vodje.

Kao i svi krugovi i ovaj ima svojih podudarnosti.
Supermarket u turističkom naselju Sunčani vrhovi je bio više nego stvoren za ponovni susret sa pogodnostima koje pružaju Mont jakna i manjak kontrole zaposlenih.

Možda bi se sve završilo na blagom flertu sa slatkišima - da se moj drugar nije odvalio zbog ne uzvraćene ljubavi i tako lelujav nije poželeo da ode u diskoteku Gencijan.
Pred ulazak se dobro ispovraćao ležeći preko drvene konstrukcije koja je služila za vezivanje konja - a time pružio prolazećim engleskim turistima jedan divan foto serijal.
Pred sam ulazak je ugledao Bajagu i ekipu kako stižu u hotel.
Na pokušaje izliva emocija njegovog pijanog oduševljenja, Bajaga je samo prošao, dok ga je Žika upristojio udarcem kutijom gitare u bulju.
- Šta mu je? Pa vidjao sam ga na Dorćolu - komentar je bio krajnje logičan, ali ne i za Žiku.

Ulazak je bio krajnje znojav i nakon par padova uspeo je da sedne.
Osetio sam olakšanje, jer i ovako pijan je bio dosta prijateljski nastrojen. Sama činjenica da nije odreagovao na prethodni udarac još više me je uljuljkala, ali - moja nada je bila kratkog veka - jer zvono neće nikog da čeka.

Muzika je i dalje svirala - tada se odjednom napravi špalir - ja više ništa nisam čuo.
Na drugom kraju je stojala poveća ekipa momaka sa Palasa.

Inače moj drugar je momak sa velikim srcem i neverovatnim talentom da se zakači sa kojekakvim budalama.
Pesničenje mu nikad nije predstavljalo problem - zato sam uvek sa sobom nosio zdrastvenu knjižicu kada god smo izlazili zajedno - a izlazili smo.
Jurili su ga momci sa Taša, Voždovca, Šumica, Karaburme, braća Bambalići, Asterix, Sima sekira i naravno ovi sa Palasa.

Pogledao sam ga - bolje da nisam. Ležao je prosut po tabureu sa blagim osmehom na licu blentavo gledajući negde daleko. Sada je i muzika stala.

Rešenja su mi se motala po glavi ali ni jedna solucija nije bila na obostrano zadovoljstvo.
Razdaljina izmedju nas je bila sve manja a razmak u špaliru sve veći.
Umesto da potražim neki mogući predmet odbrane - pogled mi je stajao na njima.
Tada i nemajuću pojma zašto - krenuo sam ka njima.
Tada su oni stali.

Svetlo mi je čudno padalo - dovoljno da ih nekako drži u polu mraku.
Prilazeći u fokusu mi je bio jedan niži plavi, medju njima. Zapravo svi su stajali oko njega.
Udri vodju i kerići će da zapale - ili si ga najebo.
Njega nabodi.

Stao sam ispred njih.
Tišina je bila jebena - dok je strob šibao po nama.
Gledalaca koliko hoćeš - ishod predvidiv - kvota basnoslovna.
Ruke su mi bile hladne - u stomaku žuč.

Udri njega a onda ako stigneš još nekog - a onda ruke na glavu i čuvaj facu.
Ne smeš da padneš!

- KMS, gdle si bratrle - u daljini se čulo mrmljanje odvaljenog fajtera.

- KMS? - reče plavi.
- Da?! - i polako podigoh ruku da zaklonim strob.
- Max?
- Da, brate. Ja sam.

Situacija je postala još gora. Jebeni psihopata Max je sa njima - sada više nemam plan.
Odvaliće me. Djubre bije i ne pita. Bije i rukama i nogama.

- KMS, brate. Ko su ovi pederi? - pametnjaković je uspeo da sklopi jebenu rečenicu.

- Ti si sa njim?
- Da.
- Max, š'a koj kuac prićaš snjim - opa, ima pametnih i medju njima.

Gledali smo se direktno u oči.

- Ništa od svega - mirno je rekao, ne skidajući pogled sa mene.
Iskoračio je i zagrlili smo se.

Špalir nestade i mi se nadjosmo u masi. Muzika nastavi - u meni ponovo poče da teče krv.

Max i ja smo se upoznali prošle godine u istoj varijanti zimovanja - samo sam tada bio sam.
Još jedan krug.

- Gde si smešten?
- Ispade ista varijanta kao i prošle godine. Dobro si?
- Da.
- Dokle ostaješ?
- Tu sam još deset dana.
- Odoh po druga, dosta je popio. Vidimo se na stazi.
- Da, vidimo se. Skijajte opušteno. Tu je brat Max.

* * *

Max je pao sutradan. Panduri su ga pokupili zbog neke kradje žutog.
Slomili su pendrek po njemu.

Morali smo odmah da se organizujemo zbog već vidljive ferke.
Dok smo se mi okupljali, jedan od naših cimera - inače profi mačevalac - iz potpuno nepoznatih razloga je uleteo u fajt sa nekim likovima u diskoteci i poslao ih u hitnu.
Sutradan smo na stazi ekipu sa Palasa provalili po čalmama na glavi.

Primirje je sklopljeno - ali je izazov morao da postoji.

Izazov je glasio - ko mazne najveću stvar je pobednik.
Oni su pobedili.
Zapalili su gojzerice u sve kutiji - iz prodavnice tri sa tri, sa tri radnika.

* * *

Još uvek vam dugujem priču - kako sam se vratio starom zanatu.


.

Šanž dimanž - Promena nedeljom

Prvi put se desilo na volšeban način.
Sada je sve normalnije.
Jednostavno prestaneš da razmišljaš da li je sve ljudski korektno.

Tog leta u Splitu, sam tek stasao da sam zadjem u supermarket.
Ušao sam samo po toalet papir, pošto sam takodje stasao i za toalete za odrasle - koji nisu uvek bili u potpunosti opremljeni.
A na plaži je bilo dosta ljudi.

Imali su samo onaj u rolni koji je bio obmotan u neki papir, a krajevi ušuškani u rolnu.
Stao sam u red i lagano čekao kada ću što pre izleteti iz ove ogromne ali lepo rashladjene kutije.
Podižući se na prstiće da vidim kako sve napreduje ugledah - Nju.
Prebacih rolnu u levu ruku i dohvatih - čokoladnu bananicu (ne velikim slovima, jer joj je tada to bio samo nadimak).
I tako stojeći - i zanimajući se sa ova dva artikla - otkrih neverovatnu stvar - Da bananica potpuno pasuje u rolnu.

Mome čudjenju nije bilo kraja - kakvo otkriće. Vauuuu!!!!!

- Samo to?! - upita me prodavačica i prekinu me u daljem uzbudjenju.
Pogleda zbunjenog - nisam znao šta da kažem.

Tog letovanja sam se nakupovao toalet papira na komad u rolni da su moji postali blago zbunjeni mojom svakodnevnom opsesijom istim.

Te bananice su bile najsladje na svetu.
Ali celu krivicu snosi, moje sranje i ona glupava prodavačica - Samo to?!

Po povratku kući - evoluirao sam proces.
Pošto moji nisu hteli više da trpe moju zaludjenost toalet papirom, našao sam jednostavniji način - Da istu pojedeš u prodavnici.
Samo i tu je nastao problem - nisam uvek bio raspoložen da unutra jedem a i nije bilo neko okruženje.
Tako da sam jednom prilikom samo ušao i izšetao napolje.
I ništa!!!!

E, od tada sam se odvaljivao sa bananicama. Najveće zadovoljstvo mi je bilo da je skroz očistim od čokolade - ali to je zahtevalo poseban tretman i pažljiv pristup - a onda tako ushićen dokrajčivao krem.
Ko zna šta bi se desilo samnom - i u šta bi se pretvorio - da me moji nisu jednom posadili i blago zabrinuto upitali:
- Zašto jedeš toliko bananica?
Bio sam toliko zgranut i osramoćen da nisam znao šta da kažem.
- U prodavnici zapisuju sve te bananice i nama posle naplaćuju. Nije problem u novcu - nego u tvom zdravlju. Zašto samo bananice - ima i drugih slatkiša? Nemoj toliko da preteruješ sa slatkišima. Nećemo više plaćati - da li si shvatio!?!
Tada nisam bio siguran na koji deo moga zdravlja misle.

Tada tek shvatih koliko sam bio uočljiv i monoton. Bez kreativnosti - bez želje da napredujem.

Odlučio sam da se to više neće ponoviti - i svoje porive sam usmerio ka izučavanju madjionarskih trikova i posebnih metoda iluzije i hipnoze. Fizička kondicija i razgibanost svih delova tela je bila neophodna - naročito zglobova.

Nikada više nisam ni pomišljao da uzmem nešto što nije moje ili nešto što nisam kupio dok se u mojim rukama nije pojavio, takodje na volšeban način, jedan podebeli novčanik - ali ipak je to priča za sledeći post.


.