Tačkica Beskonačnog

Sudbina.

Pozivni broj za Torino je 011.

Torino je deo trougla bele magije koga čine još Prag i Lion, kao i deo trougla crne magije koga čine još San Francisko i London.

Po meni svaki oblik magije nije dobar.
Nazovi je belom, crnom, crvenom, žutom, roze ili na tufne - svaka remeti tok budućnosti.
Pošto remeti točak sudbine - zupčanik mora negde da preskoči i da nešto promeni.
Isto vam je kao sa bioenergijom - otpušiš negde a ako nemaš pojma šta radiš - zapušiš negde drugde.

Torino je podeljen na pola - ulicom Via Roma. Sa jedne strane je bela, a sa druge strane crna magija.
Via Roma na pola preseca kraljevski dvorac, gde su u podrumima stvarali najveći ezoteričari.
Za ezoteriju je potreban pravi balans obe magije.

Tu je prebivao i sam Nostradamus.
Tu je drugi muzej egipatske kulture u svetu.
Tu je pokrov Isusov.
Tu je putokaz gde je skriven Sveti Gral.

Tu je smišljena tajna čokolade - koju su Savoje menjali za tajnu arhitekture sa francuskim kraljevima.
Tu je Mole.

Torino je bio poslednja prestojnica Italijanske kraljevske loze Savoja.

Grad je podeljen na ravnicu i brdo. Ravnica je po socijološkom i društvenom smislu slična našoj Rakovici (radničko naselje), dok na obroncima brda živi sloj ljudi kao na Dedinju (ali mnogo imućniji, posedi porodice Anjeli, dvanaest venecijanskih porodica i drugih) - ovu direktnu raslojenost deli reka Po, pored koje u hangarima žive Marokanci - koji diluju drogu i jednima i drugima.
Kada se upoznajete sa nekim - ako se doktor - morate reći i čega, jer je rangiranje neophodno.

Kaste nad kastama.

Na levoj strani ćete naći spomenik podignut rudarima koji su poginuli prilikom probijanja tunela nad kojima stoji pali andjeo.

Na toj strani videćete jedan od retkih spomenika u svetu gde konj pada i gine, dok isti takav sa konjem koji ponosito stoji - naći ćete na drugoj strani.

Najinteresantnija je činjenica da je Isusov pokrov u hramu koji se nalazi na levoj strani.
Savoje su se zakleli da ga nikada neće predati Vatikanu - i oni su njegovi čuvari.
Vekovni članovi hospitalaca - vitezovi reda svetog Jovana. U Crnoj Gori se nalaze tri relikvije koje žele da vrate u svoj posed.

Ako mislite da ste u Bolonji videli arkade - pogledajte ih u Torinu. 18 kilometara pokrivenih staza dovoljno širokih da ne primećujete gužvu kada po kiši obilazite ovaj grad.

Šetajući se ovim gradom, koji sam po sebi odaje mističnost i neku tišinu - odlučio sam da obidjem antikvarnice sa starim mapama grada. U njih puštaju samo po jednog kupca, tako da kada sam ušao unutra - imao sam svu njihovu pažnju i potpunu usresredjenost da mi daju odgovore.
Urbanističke karte koje su pokazivali, potiču od 14. veka pa nadalje. Za starije sam morao da im najavim dan unapred da bi ih pripremili i obezbedili.
Tada čovek shvati reči jednog francuskog putopisca sa početka 19. veka, koji je rekao za Beograd: "Grad na predivnoj lokaciji - na ušću dveju reka, ali sa katastofalnom arhitekturom".

Kada sam izašao iz radnje u kojoj sam se osećao kao u komori sa čistim kiseonikom - krenuo sam da hodam ne znajući ni sam kuda. Misli su me nosile. Podigao sam glavu i u uskoj uličici na vrhovima zgrada sa jedne strane video lavovske glave - dok su nasuprot njima stajala neka odvratna i iskežena čudovišta.

Stadoh i videh malu radnjicu - zakoračih i shvatih da sam ušao u malu mračnu sobicu prenatrpanu kojekakvim velikim i malim stvarima raznih kultura i vekova. Iza zastora od resa pojavi se stari Kinez sa dugim usukanim brkovima i pozva me.
Podjoh za njim.
Iz kutije je izvadio tri prstena i stavi ih na moj dlan.
Reče mi - To su Prsteni ljubavi, pokazaće ti boju koju osećaš.
Zašto tri - upitah.
Znaćeš sam - reče mi.

Pogledao sam ih - kada sam podigao glavu - stajao sam opet na ulici - i ispred mene je bio samo zid.

Okretao sam se i gledao - ali nigde nikakvog prolaza nije bilo.

Kada sam došao kući - po prsten sam dao obojici kumova koje sam venčao - da čim počnu da se koškaju sa svojim suprugama prvo stave prstenje - pa tek kada kod oboje dobije tamnoplavu boju nastave da raspravljaju o problemu.

Jedan sam zadržao za sebe.


.

Pauza - Stil borbe

Stalno nas plaše.

Plaše nas babarogama.
Plaše nas mrakom.
Plaše nas otrovnim bombonama.
Plaše nas špricevima.
Plaše nas tavanom.
Plaše nas podrumom.
Plaše nas.

Kako posle svega toga da se opustimo i uživamo?

Teraju ih da slušaju svadje.
Teraju ih da znaju divlje zveri.
Teraju ih da urlaju.
Teraju ih da plaču što jače.
Teraju ih da samo njih vole.
Teraju ih da su bezobrazni.
Teraju ih da piju.
Teraju ih.

Kako posle svega toga da se opuste i uživaju?


"Pre nego što krenete da tražite sreću, proverite - možda ste već srećni. Sreća je mala, obična i neupadljiva - i mnogi ne umeju da je vide." (čika Duško Radović)

Pitao sam se skoro zašto nema više ljudi koji vole svoj posao.
Pitao sam se - gde su oni stari - konobari, kasirke, prodavačice (svega), poštari, šoferi, lekari, inženjeri, krojači, pevači, sekretarice, direktori - sve moguće i nemoguće profesije?

Sada se zovu - asistenti, estradni umetnici, organizatori, modni kreatori, konsultanti, eksperti - prodavači magle. Ne samo da su promenili nazive nego i ozbiljnost nivoa svog zanimanja ali samo u smeru prema klijentu.

Sećam se čika Pere iz Šanse - upadljivo neupadljiv, u svakoj komunikaciji je imao prednost. Znao je kako ljudi razmišljaju, šta žele, šta hoće - voleo je svoj posao.
Sećao se ponekad zlatnog vremena Poslednje Šanse, Madere, Manježa, Proleća i ostalih kafana. Sećao se boema, pisaca, dama, damica, glumaca, fudbalera i kojekakvih budža i pijandura.
Sećao se aprila u Beogradu. Sećao se i nikada nije poželeo da zameni svoj svet za bilo čiji drugi.
Živeo je svoj život - toliko srećan.

Biti deo institucije - za njega nije značilo da sebe uzdigne, nego stalno novi izazov da institucija bude još bolja i nedostižnija.
O njemu niko nije znao ništa - samo da je dobri stari čika Pera, uvek bio sa osmehom i krajnje uslužan.
Čovek sa stavom. Čovek sa znanjem - kada, kome i kako nešto reći.

Profesionalci kojih više nema.
Gospodinov gospodin.
Batleri komunizma.

Umišljeni mediokriteti. Nikada nećete shvatiti da nema većeg uspeha nego sami sebe da iznenadite i pobedite. Nema toga novca - nema tih počasti.
JES!!!

I kada je sve to bilo? Bilo je u tom gadnom i nesrećnom komunizmu i socijalizmu.
Donese nam demokratija - svašta sa sobom.

Nestade rad - nastade PR i marketing.

Nije bitno šta znaš i koliko vrediš - pitanje je da li to znaš da prodaš.
Ovo je uvek postojalo - samo što sadašnji nivo makijavelizma zgrozio i sebe samog.

"Mnogo volimo da imamo, ali ne umemo da živimo od onoga što imamo. Ništa što imamo ne može da nas učini toliko srećnim - koliko nas može učiniti nesrećnim ono što nemamo." (čika Duško Radović)

Deda-ujak Aka je svom šoferu Kosti davao svaki put kada mu otvori vrata - po jedan dinar.
Niko nije mogao da ga optuži da uzurpira radnika komunizma jer je on to svojevoljno radio uz naknadu.
Uvek postoji način da zaobidješ sistem - samo je pitanje poriva.

Aka nikada nije primetio da su u gepeku znatne količine viskija, cigara, parfema i svile.
Svako je imao svoj hir.

Kosta je bio spreman da uči. Izgledom, stilom i oblačanjem su mogli da mu pozavide mnogi funkcioneri.
Ali on je svesno uvek stavljao do znanja da granica postoji i da je on šofer.

Sadašnje šofere bih pre povezao sa organizovanim kriminalom.
Njihov vrhunac je da - kada gazda ode na spavanje izvezu firmina besna kola po kafićima i splavovima.
Dok vrte ključevima i dele lažne vizit karte - oko ne odvajaju od metalik crnog lepotana.
Strah širi oči a još više nešto tudje.
U krajnjem slučaju i ako im se nešto desi - znaju oni kako će - bezobrazan fazon uvek pali.

Butikašicama i ostalim insektima više bi pomogli pesticidi.
Zato mi je drago kada kažu da padaju kisele kiše.

Znalo se ko je gde - i ko je ko.

Granice su se rastegle dok mi čačkamo nokte.

Baš lepo!


.

Kada Onde Izadješ - Tamo Ušao Si

Shvatio sam skoro da - Kajanje ubija.

Neko bi rekao - Kajenje ubija.
Isti ti, bi rekli - Poiščite pomoč pri opuščanju kajenja: posvetujte se z zdravnikom.
Ali zaboravimo na trenutak na njih.

Plavetnilo se uzdizalo iznad memljive tavanice.
Visio sam sa belom ružom na reveru.
Uzeh ružu i pogledah je. Divan prizor - bodlje nisam osećao.

Zagrizoh latice i osetih da mi usne trnu.

Osetih njenu ruku na mom telu - osetih da treperim.

Jedan pogled je bio dovoljan - pogled mutan od tekila i mojita.

Sveža nana pomešana sa ružom, kimom i narandžom - potpuno me je oborila.

Bedž na dlanu - na bedžu srce - srce išarano u upleteno.

Ples na pozornici svitanja.

Sedoh u taxi i zaboravih sve.

Ustao sam jutros i polako podjoh po nevoljno ostavljen - poslednji delić sećanja.
Odavno sam prestao da sumnjam u svoj mozak - uvek me je doveo kuda sam hteo.
Uništavao sam ga, ali je on tako uporan i dosledan.

Setih se dima u onom plavetnilu - setih se nogu, grudi i tankih prstiju.
Osetih želju da ponovo uhvatim taj gležanj i prinesem ga sebi.

Noć je zgasnula sa dimom poslednje cigare.

Nikad se više neću kajati - jer i to bejah ja.

Bez znojavih tela - bez uzdaha glasnih - samo pogledi i bezbrižni dodiri.

Dosta - Još Uvek si PIjan!


.

Život in Ja

Nisam morao da budem ekološki svestan, a da tokom svojih podvodnih avantura ne primetim tu zelenu napast.

Toliko zelenila na moru i pod vodom je činilo sve aktivnosti dosta otežanim - zato sam sa timom genetičara odlučio da dokučim odakle dolazi. Da dam svetu neko razumno rešenje. Bejah lud - posle shvatih.

Najčudnije je bilo da je bila najpribližnija tropskim algama, ali je opstajala i tokom hladnog zimskog perioda.

Karakteriše se brzim rastom na svim tipovima podloge, te svojim gustim kolonijama sprečava prodor svetlosti neophodne za sve ostale alge i tako izaziva njihovo nestajanje. Osim toga u vodu ispušta materije tipa alkaloida, koje izazivaju izumiranje i svih drugih organizama u okolini.

Krenuli smo sa uporedjivanjem svih poznatih algi ovoga sveta - da bi otkrili odakle potiče. Svi pokušaji uporedjivanja su bili bez uspeha. Na kraju je ostala još samo jedna epruveta sa uzorkom mogućeg porekla.

Genetski materijal se u potpunosti poklopio.

Ostali smo zgranuti.

Poklopila se sa Caulerpa taxifolia - algom koju je stvorio čovek.

Ovu algu su 60-tih godina u Zoo vrtu u Štutgardu stvorili da bi našli rastinje koje će moći da ulepšava i preživi uslove života u akvarijumima.
U Mediteran je dospela početkom 80-tih iz bazena u Okeanografskom institutu u Monaku, koji se prelivao, a nalazi se nadomak mora.

Tadašnji direktor instituta je bio Jean Michel Cousteau.

Bili smo zbunjeni, ali nismo dalje produbljivali ovu temu - već smo odlučili da nadjemo rešenje.

Jedino rešenje su predstavljali tropski puževi - Elysia subornata. Samo su oni mogli da se njom normalno hrane, ali pošto nisu prirodni stanovnici Mediterana - nismo našli rešenje.

Da ne bi došlo do zmija i mungosa i ostalih primera - pomislio sam tada da bih baš voleo da sam sve ovo na samom početku batalio.

Majko Zemljo - Oprosti!

* * *

Uvek sam pamtio neke sulude stvari:
- brojeve telefona
- brojeve tablica
- vrstu kola
- boju kola
- ...

Ovim redom sam ih zaboravljao - kada bih i poslednju stavku izbio iz glave - znao sam da je se više neću sećati.

Odlazile su nečujno - slike su ostajale - trebalo mi je vremena, da se mozak pomiri da ne prepoznaje u približnim oblicima (kola, registraciju, boje kose, hod, glas, smeh, zagrljene parove, naglo otvorena vrata, ...) dolazak imitacija.

Memorija je morala da se očisti - da bi se nova iluzija stvorila.

Zemljo Majko - Hvala Ti!

* * *

Zelenu napast ne možemo ostaviti na milost i nemilost puževima.

JEDRILIČARI - kad napuštate sidrište proverite vaša sidra i lance

RIBARI - proverite vaše mreže i koče

RONIOCI - pre svakog ronjenja proverite vaše torbe i opremu


.

Izlaz - Bi Bap

Svaki put kada posmatram
- šta god - setim se da
- i posmatrač biva posmatran -.

Svaki put kada se uznemirim
- gde god - setim se da
- se još neko zato uznemirio -.

Svaki put kada čujem nešto
- koliko god - setim se da
- će još negde neko čuti -.


Svaki put kada nešto napišem
- kada god - setim se da
- ipak sve zavisi od čitača -.

Sve je to GOD
i nema veze sa Trojanom,
već sa Zemljom i Rajom
- Tajne nikada neće BITI osim VEČITE

Tajne da je Zemlja Pakao.

Pokajmo se, jer ipak zaplakasmo po rodjenju, jer stupismo na pozornicu budala.
I gradimo oko nas - ne da bi bilo šta izgradili - već da to - izgradi nas.

Što bi stari Konovljani rekli: "Vidimo se sjutra!"

Ako i dalje ništa nije jasno - odgovor će znati iskusniji pratitelji ovog bloga.
Za one povremene - odgovor ćete - naći na početku ovog posta.


.

Zimski san

Leto je tek počinjalo. Ne kao ova sadašnja, nego ona davna srednjoškolska - ona topla sa tako divnim noćima.

Ona leta sa vrteškom u glavi i sa smelošću da budem samo svoj.

Znalo se ko se sa kim druži.
Znalo se ko su smradovi. I oni su to znali.
Dešavalo mi se da odmor provedem na prozoru ne razmišljajući niočemu.
Samo sam osećao da mi je baš dobro.

Bili smo gospodari svojih puteva. Gospodari univerzuma.
Carevi nad carevima.

Još uvek su se znali kodeksi i - vrline i mane nisu još zamenili mesta.

Čitajući razne pisce pitao sam se da li su oni baš hteli da kažu ono što sam baš ja shvatio. Nekada sam toliko grebao ispod površine da sam neke pisce shvatao kao neslućene mozgove. Koliko motiva! Koliko krugova!

Pošto nisam više mogao da izbegavam časove, odlično mi je došla ponuda profesorke srpsko-hrvatskog jezika da odem u biblioteku i sa još jednom devojkom iz razreda se pridružim ostalim učenicima škole koji su pisali radove povodom već nekog bitnog datuma za školu ili naših naroda i narodnosti.

Tema je bila slobodna, a i da nije već sam znao o čemu bih pisao.
Pisao sam o danu kada je moj deda-ujak Aka preminuo. Bio je pravi laf, gospodin, švalerčina, kockar i belosvetski putnik. Dosta smo provodili vremena zajedno i smelo je uspevao da mi utisne prave vrednosti života.

Za svaku novu stranu reč dinar, a za svaku novu devojku sto dinara. Rano sam shvatio gde je bolja zarada.

Pričali su da u životu nije podigao ništa teže od olovke. Od malena su ga mazili i pazili.

Veliku ljubav su mu Nemci obesili početkom okupacije. U jednoj raciji su ga bez veze pokupili i poslali u radni logor u Austriji. Prosuvši kiselinu po levoj nadlanci žigosao se za ceo život. Njegov kompanjon je završio u koncentracionom logoru zbog nepoštovanja radne discipline, a njega je spasio perfektni nemački i poslat je u samostan na lečenje. U samostanu upoznaje lepu časnu sestru koja mu pribavlja odeću i spaja sa pokretom otpora u Beču. U Beču je proživeo ratne godine kod mlade udovice čiji je muž poginuo na ruskom frontu. U zemlju se vratio tek posle rata jer se ispostavilo da informacija o pogibiji njenog muža nije bila tačna tako da se život u Beču završio iskakanjem kroz prozor. Posle šest meseci rodila je sina - koga je posle mnogo godina video na stadionu Rapida, dvogledom iz lože.

Obleteo je celu zemaljsku kuglu. Bio je na svim kontinentima. Čak i na onom ledenom.
Kada je preminuo već je godinama bio u penziji. Još uvek je imao neraspakovane košulje i neobučena odela. Odeća se menjala po aerodromima i kod proverenih krojača.
Obrijan, čist, gospodskih manira, sa osmehom na licu i blago vodnjikavim očima - razoružavao je.

Završivši svoj tekst, zagledao sam se kroz prozor.
Jedna devojka koja je takodje završila sa pisanjem predložila je da se menjamo i pročitamo šta je ovaj drugi napisao.

Pisala je neku pesmu o uspesima naših radnih ljudi i gradjana ili obrnuto. Imala je neke interesantne stilske figure ali sve u svemu ništa bitno.

- Jaooo, pa mi smo pisali o istoj stvari - reče mi razrogačenih očiju.
- Molim!?
- Vidiš, ova tvoja paralela o sečenju drva i crnoj ptici. I ovaj krik tišine. Toliko ima naboja i poklapanja.

Ustao sam.
Stavio sam joj na sto njen rad.
Uzeo moj tekst i predao ga.
Izašao sam i zatvorio vrata za sobom.

Posle toga sam još samo kod Camusa i Stranca nešto grebuckao.


.