Otići od mesa ili Februarski put

Sa čovekom za vezu sam se sastao u Milanu 20. februara, na železničkoj stanici u 10.30 sati po lokalnom vremenu.

Predao mi je koverat i otišao je.

U koverti sam našao kartu za voz i još jedan koverat.

Voz za Veneciju je kretao tačno u 11.00 sati.

EuroStarom sam stigao u Veneciju nesto posle 13.00 sati.

Izašavši iz voza otvorio sam sledeći koverat u kojem je bio još jedan koverat i spisak sa pravcem moga kretanja.

Veneciju sam oduvek doživljavao kao neko čudno mesto, koje ne bih preporučio srčanim bolesnicima i asmatičarima. Jednog avgusta sam noći provodio u kadi jer oka nisam mogao da sklopim od vlage i vrućine. Najviše sam voleo da hodam Venecijom bez ikakve mape i zapitkivanje ono malo lokalaca.
Tako sam jednom bez ikakvog plana uleteo u NATO bazu.

Bez obzira morao sam da se držim pravca kretanja sa spiska.
Pisalo je:
- Kod železniče stanice preći most i krenuti desno;
- Prodji kroz parkić i ponovo predji most;
- Kod stanice gondolijera skreni levo;
- Ne prelazi prvi drveni most, već skreni levo;
- Videćeš most ispod drugog, nastavi pravo;
- Sa desne strane je široka ulica, nastavi pravo;
- Ni preko ovog drvenog mosta, nastavi pravo;
- Preko ovog drvenog mosta predji;
- Drveni most na koji si sada naišao ne prelazi, nastavi pravo;
- Predji Akademiju i idi na trg Sv. Marka;

Glupani!
Izvrteli su me bez ikakvog razloga.
Grand kanal premošćuju Ponte dell' Accademia i Ponte Rialto, kao i Ponte degli Scalzi.
Više nisam hteo da mislim o mostovima, jer je počeo po mislima da se mota i Ponte dei Sosperi.
A to mi se baš nije svidjalo.

Pre nego što sam prešao Akademiju, skrenuo sam desno.
Svaki put svratim u Peggy Guggenheim. Ovaj put nisam imao sreće bio je utorak.

Krenuo sam prema trgu.

Znao sam da prilazim trgu, jer je Japanaca bilo sve više i više.
Oko mene su se redjale prodavnice - Bulgari, Gucci, Prada, Bruno Magli, ali tek kada sam video Armani znao sam da sam veoma blizu.
Iza ćoška i kroz prokurative i hopalac eto mene, a eto i njega.

Do tog trenutka sam bio u svojim mislima i nisam ni primetio da se nalazim usred poslednjeg dana - Il Carnevale di Venezia.
Oko mene su bili oživljeni likovi iz commedije dell arte - Harlekin, Kolombina i čuveni Pantalone. Svi su skoro nosili tradicionalnu bautu. Casanova i dama slobodnog morala bilo je na tuce. Čitave porodice maskirane u veoma skupe i divne kostime činili su prizor bajkovitim.
Pošto sam bio na tajnom zadatku odmah sam kupio trorogu kapu, da se ne bih osećao strancem.

Ova proslava života i uživanja u kome se sakriva identit, otvara mogućnost običnim ljudima da postanu začarani. Oni su sada - sposobniji, lepši, jači, ponosniji, skloni intrigama i nedopustivim ludorijama. Kočnice popuštaju, lanci pucaju - ti si sada neko drugi.
Srećom da više nema hvatanja gusaka i lova na bika kojega su puštali medju ljude. Tada su muškarci na ljude bacali meso i jaja, a žene smrdljivu vodu.

Otvorio sam sledeći koverat.
Avionska karta sa otvorenom destinacijom i vremenom.
Ček i ceduljica.
Na ceduljuci je pisalo
- Uživaj. Zaslužio si. Firma

Da popizdiš i da se najsmeješ u istom trenu.
Glupani su mi priredili lepo iznenadjenje.
Ko bi rekao da će otkriti i deo svoje kreativne strane.

.

Kapija

Desilo se dosta davno.

Odlučio sam da živim i mislim čisto.
Želeo sam da uzvisim sebe kroz sebe.
Morao sam naći sebe u sebi.

Tada sam pokupio neke svoje stvari i otišao u naš stari i napušteni rudnik.

Pradeda ga je otkrio sasvim slučajno, tražeći zaklon od Kačaka.

Rekao je - Ako imate neki problem - tamo ćete ga rešiti.
Niko od mojih, pre mene nije - tako rešavao problem.

Pradeda je putovao vozom, noseći važna dokumenta i novac za potrebe puča u prestonici.
Neko ga je izdao i banda je napala voz.
Uspeo je da se domogne šume.
Dok je trčao bacio je svo zlato, ali dokumenta je čvrsto držao.
Trčeći kroz šumu, upao je u rudnik.
Pošto je izvukao živu glavu, kupio ga je da bi buduće generacije podsećao na trenutak kada je porodično stablo moglo da stane.

Zapravo to je bio davno napušteni rudnik iz doba Sasa.
Kažu da je pradeda - jednom godišnje odlazio tamo na po mesec dana.

Prateći požutelu mapu, stigao sam do cilja.
Kosi otvor u steni su prekrivala metalna vrata na kojima je stajao poveći lokot.
Stari ključ mi je bio u ruci - rdja poče da puca i ja odškrinuh ulaz u okno.
Hladan vazduh izmešan sa memlom me udari pravo u lice.
Zakoračih u mrak, držeći iznad glave staru petrolejku.

Moram priznati da sam bio blago zgranut i oduševljen.
Ogroman prostor vizuelno izdeljen na par prostora, obložen je bio brodskim podom.
Sto sa zelenom čojom, stolice, fotelje, trosed, krevet, plakari, stare škrinje i na moje najveće čudjenje lusteri.
Ipak, je komfor potreban za razmišljanje.

Vreme mi je prolazilo u samoći.
U obližnje selo sam odlazio samo po hranu i poštu.
Sve vreme sam provodio u pećini.
U početku sam čitao, a onda sam počeo da premotavam svoj život.

Dobio sam pismo od oca.
Posle par dana sam ga otvorio. Unutra je bio samo jedan članak.
Neki lik je pisao o mozgu, srcu i duši.
Onda to povezivao sa verom, ljubavi i nadom.
Ubacivao lepotu, opraštanje i dobrotu.
I posle kojekakvih silva altruizma zaključio da je čovek samo čovek.

Držao sam papir u ruci - zagledan u zid.

Odjednom shvatih!!!
- Bez ljudi, bez biljaka, bez zveri, bez svetla, bez svega - ne mogu naći sebe.
Moram ga naći u kompleksnom suživotu sa prirodom.

Te počeh da skačem od sreće i da zahvaljujem pradedi i ocu.

Odjednom propadoh kroz već otruleo pod.
Kada sam otvorio oči, videh da se nalazim par metara dublje.
Ležao sam na dušeku.

He, he imao je pradeda pravo.

Na zidu je pisalo - Čestitam!
Sada si spreman, samo još da popraviš pod, za neke nove klince!

U potpisu su bili moj pradeda, deda, otac, stric i brat.

p.s. Dušek je ležao preko brda zlata.


.

Površ

Nakon završenog zadatka
dao sam si sebi malo oduška,
te sam se na kratko izgubio u Karpatima.

Dok Vam ne ispričam šta mi se sve
izdešavalo u gradu kanala i mostova
reći ću Vam neka moja zapažanja.

Istorija je dosta štura sa podacima gde bogati kmet, knez, lord, kralj ili car uzima ubogu i sirotu devojku da mu bude životna pratilja.
Dakle, zakoniti brak - a ne zabavljanje.
Prošlost i sadašnjost je pretrpana kojekakvim konjušarima, šoferčinama, majstorima i belosvetskim hohštaplerima i vucibatinama - koji su stizali na presto preko žena.

Muškarci su mnogo veći materijalisti od žena.
Žena može da padne na kola, novac i neke prolazne vrednosti, dok muškarci posmatraju mnogo ozbiljnije materijalni status žena, kao i mogućnost budućeg ulaganja u datu osobu.
Žene su sklonije riziku i trenutačnom bogatstvu - koje može preko noći nestati.

Kao čovek od znanja, imanja, ukusa i stila - moram napomenuti da je površnost najveći neprijatelj ovih površnih ljubavi.

Površne ljubavi su svuda oko nas. Površni ljudi - površno i vole.
Površni ljudi su - najveće cicije i neznalice.
U želji da što manje daju, očekuju da će uživati obilno.
Ali, avaj.
Njihov svet je sirot. Njihovi užici su bez ukusa.
Oni misle da osećaju - a zapravo su senke, sopstvenih iluzija.
U strahu da se podaju - ostaju da bauljaju u svojim kazamatima koje su sami stvorili.
Udarajući o zidove, raskrvavljenih glava se pitaju - zašto ne mogu naći izlaz.
A izlaz je upravo - tu, ispred njih, ali oni ne mogu da prodju kroz sopstvene lavirinte besmisla.

Da bi opravdali svoje nepostojanje - pronalaze opravdanja, u koja samo oni mogu verovati.

Hraniti mačke, pse i razne druge životinje po gradskim sredinama, po stepenicama, po krovovima, po podrumima - je tipičan primer ovakvih ljubavi.
Davati hranu, a okretati glavu na hladnoću i lepotu spokojnog sna na toplom i sigurnom je bezuspešan manevar izgubljenih.

Zato, kažem da su žene jedne napaćene duše koje traže samo blagi dodir ljubavi.
Muškarci je ne znaju dati, jer su zaokupljeni svojim pohodima i otetim plenovima.
Zaokupljeni svojim površnim ljubavima - bez ikakve želje i volje da išta daju.

Žene počinju da sve više liče na muškarce.

Zato često odlazim na svoja imanja - da samo gledam konje kako jure.


.