Stranac

Susret sa sobom.
Dodir ogledala.
Prst na prst.
Stvaranje.
Uništenje.
Večnost.
Svetlost.
Start.

Našao se na startu.

Publika je od tada bila svuda oko njega.
Publika koja je prelazila svoje putanje.
Nije zalazio u tudje trake.
Nije se okretao.
Nije video nikog kao konkurenta.
Trka je bila samo njegova.
Regresija mu je bila strana.
Tupog pogleda išao je napred.

Katkad je trčao - katkad je hodao.
I kada je stajao - kretao se.

Nije nikog požurivao
Nije nikog gurao.

Sunce je peklo.
Kiša je lila.
Noći su bile hladne.
Zime su bile snežne.
Lišće je šuštalo.
Sve je bilo moguće.
Sve se ponavljalo.
Sve se - sve brže ponavljalo.

Finiš je uvek bio moguć.
Finiš i nije postojao.

Finiš je bio metak - ispaljen sa sasvim drugog kraja - svega.
Metak koji će pogoditi njegov mozak.
Metak koji će pogoditi njegovo srce.
Znao je to.

Vidjao je ljude koji završavaju trku.
Vidjao je ljude koji stanu i krenu unazad, misleći da će se tako spasiti.
Vidjao je ljude koji su mahnito jurili ka svom metku.
Vidjao je kako metak - pogodi pogrešnog trkača.
Vidjao je kako trkač pojuri ka tudjem metku - da bi nekog spasio.
Vidjao je kako trkač ubrza tudji metak.
Vidjao je kako metak okrzne nekog.
Vidjao je kako metak pogodi nekog i rasprši se po drugima.
Vremenom je bilo sve više metaka.

Pamtio je one koji su sa osmehom išli napred.
Izbegavao je one koji su smišljali načine da stignu što kasnije do kraja.

Trčale su porodice.
Nekada su trčali čitavi narodi.
Trčala su sva živa bića.
Bila je to jedna velika trka.
Trka bez pobednika.
Trka u kojoj je start već bio finiš.

Jezici nisu bili bitni.
Znanje nije bilo bitno.
Gde si počeo trku nije ništa vredelo.
S kim si trčao nije ništa vredelo.
Šta si radio dok si trčao nije bilo bitno.
Bitan je bio samo stil kojim si išao dalje.

Ljubomorno su čuvali svoj stil.
Svako je čuvao svoj stil.
Sa drugima su delili svoje kvazi stilove.
Delio je svoj stil samo sa onima koji su bili voljni da saznaju.
Delio je svoj stil sa ljudima sa kojima je dugo trčao.
Delio je svoj stil samo u izuzetnim trenucima.

Znao je da nijedan stil nije najbolji.
Znao je da samo na jednu stvar ne sme da misli.
Znao je da ne sme da misli nikada samo o jednoj stvari.
Znao je da - na metak ne sme da misli.

To je bio njegov stil.


.

Peti osmeh deteta ili Kako ljudi sve pokvare

Biometeorološka prognoza za Srbiju za:
22.06.2007 - PETAK

Nepovoljna biometeorološka situacija iznad našeg područja iziskuje smanjenje fizičkih i psihičkih napora kod svih hroničnih bolesnika uz striktno pridržavanje saveta lekara i boravak u hladovini. Očekuju se povoljniji toplotni uslovi uz dalju preporuku adekvatnog oblačenja. Kao meteoropatske reakcije se mogu očekivati glavobolja, bolovi na mestima starih rana i preloma i pospanost.

* * *

Ustao sam i otvorio vrata.

Sunce je bilo visoko i sjajno.
Podigao sam glavu i zatvorio oči.
Toplota i zraci su se slili u mene.
Celo telo mi se napuni snagom.
Snagom koja poče da me boli.
Snagom koju nisam znao usmeriti.

Podigoh ruke visoko.
Visoko kao da želim da ga zagrlim.
Visoko kao da želim da me uzme.
Sada strujanje posta blago.
Osetih da oko mene nema ničeg.
Osetih da sada tek počinje da se stvara.

Tlo je postalo tvrdo.
Podigoh se na prste.
Sada sam bio još bliži.
Bliži na pogrešan način.
Punim stopalom ponovo osetih tlo.
Zemlja pod mojim nogama.

Osetih dah na mom telu.
Dah milog vetra.
Upletao se u mene.
Dizao me i spuštao.
Počeh da lebdim.
Počeh da letim.

Začuh huk.
Posta život.
Potoci donesoše sve.
Žila je jako kucala.
Cvrkut. Rika. Zvuci.
Mirisi me još više ponesoše.

Nesvestan postah.
Niti u pećini.
Niti u tunelu.
Niti iznad svega.
Niti na rampi.
Nešto je nedostajalo.

Silno sam to želeo.
Želeo sam još dalje.
Želeo sam a nisam znao.
Nisam znao da tada sve nestaje.
Nestaje, jer ne može da se deli.
Sem, kada nadješ deo sebe.


.