Aplauz Društvenom - Kameleonu Maskiranom Sećanjima

(Fiki hvala opet - morao sam zbog I dela)

Kako bi se smorio i prolupao od spamova da nema strejt SMK filtera - ali baš danas za malo da šibnem u trash neki mail - kada u poslednjem trenutku uhvatih - sledeće:

From: Zilda
Subject: Drage moje i moji - samo danas na Vašem web portalu!

A u tekstu dalje - stoji:
Jedinstvena prilika da probudite Uspavano Jezero!...

Dalje me nije interesovalo, jer sam priču dobro znao - putem Tetke.

Ovo je čista diverzija!!!
Matori će prolupati kada sazna.

Moram ga iznenaditi.
Kao tražiću da me čekira preko neta kako sam uradio metafiziku - a onda odjednom flash - uleće - famozna Zilda i onaj cmizdravi Iceman.

Ima srčka da ga strefi!

Samo nikako ne sme da saznaju ona slinava i onaj štreber - jer će da mu pevnu 'odma.
A i vake će da bude hepi - sigurno je sve vreme čekala da mu vidi facu - kada je vidi.
Žešća family trauma - jaoooo - jedva čekam!!!

Zbog Tetke ću da montiram kamere po celom stanu da može da ga vidi iz svakog ugla.
Kada joj je, mentol, zabranio da dolazi i da vidja svog (mene) mezimca.
Tetka je kraljica! Nikada nije bila setovana na ona dva mala morona.
Kako ljudi mogu da omanu kod dece - to mi nikad neće biti jasno.

Odoh da spremim scenu.

* * *

Kamere uključene.
Ja sam u sobi - potpuni alibi.
Preko mobilnog sam on-line u realnom vremenu sa celim dešavanjem.
Čak sam se prijavio i za reklamni blok - možeš misliti!!!
Tajmeri na svim fletovima podešeni su da se aktiviraju tačno u 20.00h.
Tada će matori biti za kompom, slinava u glavnoj sobi sa kevom a štreber kao po običaju negde prikačan - dakle svi će videti Zildu.

Onda će shvatiti da ona stvarno postoji - da je dobra vila - iz bajke, maštaš, sanjaš, želiš ...

* * *

Djevuške - sakrijte nosiće - navucite šubare - i trk na kolač sudbine. Dobićete osmeh sa šnitom!!!

. . .

Nemate živce - dodjite iza ćoška. Moćićete i asfalt da bušite.

. . .

Potentni ste - hoćete i više od toga. Samo vaš studio za prepotenciju.

. . .

U kupatilu patkica - a na klaviru mačkica - za jedan bon - kupite transoformer ljubimca.

. . .

Od subote na svim portalima - akciona ljubavna zavrzlama - Bivo i Kobilica!!!
Romantična priča o životu punokrvnog bizona koji se daje u stampedo pod lepršavom igrom jedne čistokrvne ždrebice.
Kuda će ih trk odvesti - nećete ni sluteti.

. . .

Romantični heroj. Grubijan nežnog srca. Poslednji Mohikanac asfalta - u levom uglu - KMS the Hurricane!!!
CNN, NBC, BBC, RTL i SportNews - Las Vegas, Ceasars Palace, po našem vremenu u 4 ujutru sutra!

. . .

Wow!!! - pored svakakvih maloumnih reklama - provalio sam da će matori smarač da boksuje sutra protiv nekog crnje za pravo da izazove Lenoxa Luisa i zauvek ga skine poezijom s trona.

* * *

20.00h - Tačno.
Svi ekrani su se upalili - u trenutku - a ima ih.
- Mama - čuje se slinava - ko je ova teta??

He, he - počelo je.

Vake - ostaje ukočena.
Matori zamućenog pogleda ulazi u ekran.
Tetka mi šalje poljubce - Tetka!!! Tetka!!!

* * *

Zilda je stajala na sredini jezera.
Jezero je spavalo.

Legla je.
Lagano je pomerila kosu i stavila je obraz na njega.

Kucnula je jedanput.
Ništa.

Kucnula je još jednom.
Ništa.

Podigla je glavu i pustila je dah prema njemu.
Jezero je kvrcnulo - i pokazalo prvu prskotinu.

Bacila je kosu na drugu stranu i opet naslonila obraz.

Kucnula je jos jednom.
Začuo se jezovit zvuk.

Kovitlac snežnog ćilima obavio je Zildu. Oči su joj jedva videle.
Kosa se plela i kidala - dok je koža bezuspešno ostajala gola.
Njene grudi su postajale pune. Kakve grudi!
Ukrućena je stajala - bez ikakve nade da će pomeriti ruke.

I tada je progovorila:
- Šta je?!! Ostao si bez teksta!!!

Mećava se stišala. Jauci mraza su nestajali u daljini.

Jezero je stajalo natkrivljeno iznad nje i reklo:
- Znači mi tvoj dolazak.

Ljutito je otresla sneg iz kose i - navukla je haljunu preko ramena.

Jezero je trepnulo - i blagim daškom je rasplelo njenu upletenu kosu.

Opet je zabacila kosu - u znak protesta. Besno je okrenula glavu.

Jezero je još jednom nežno trepnulo.

Stajala je tako ponosito sa prekrštenim rukama na grudima.
Čekala je da se Jezero samo prospe pred nju.

Jezero je blago savilo glavu i raširilo ruke.
Kao u znak - velikog poštovanja.

Zildi je osmah stajao na licu.
Osmeh pobede - krv u očima - led u srcu.

Jezero je tako polusavijeno sa raširenim rukama - zakoračilo unazad.

Led je prsnuo - Prazan prostor nasta i strašni sud.

Zilde više nije bilo.

Tajac.

Led se navuče na Jezero.

I samo još jedan tren kroz ledenu čipku - u daljini se nazirala njena zlatna kosa kako nestaje u ledenim dubinama.

Prazar prostor.

Nema nje.

Mrak.


.

Zagrljaj

Uz odobrenje FWG
- opet preuzeh priču i malo je doterah -

Septembar.
Nedelja oko 18.00 časova.
Beograd.
Ulica Stjepana Ljubiše.

Mala ulica koja spaja Dimitrijalu i Ruzveltovu.
Blago strma od Ruzveltove i potpuno lagano se spušta od čoška Novog groblja, pa do pumpe kod nadvožnjaka u Dimitrijali.
Drvored u ulici. Toliko tiha i povučena a u tako glasnom društvu.

Male, stare kućice izmešane sa četvorospratnicama iz '60-tih i nekim novim kućicama.
Na tako malom prostoru se nalazi jedna hacijenda, jedna kuća iz bajke, tri starinske razdeljene kućice, jedna kuća za vilenjake i jedna za patuljke.
Čak je tu i jedna sojenica, verovatno iz perioda Bulbuldera.

Deca komšijska su po ceo dan na ulici.
Lopta. Graja.
Jedna - mirišljava ulica. Ulica - puna života.
Čista. Uvek u senci od drveća. Blaga hladovina je pokriva.

To i nije ulica - jer tokom dana tuda prodju samo kola njenih stanara.
To je više kao neki sokak - kao neki izduženi trg gde se priče lako pričaju.

Odmah pored pumpe u Dimitrijali je i trolejbuska stanica u pravcu grada.

Šetajući sam prolazio pored stanice.
Trola je stizala na stanicu.
Pogled mi je bez ikakvog objašnjivog razloga pao na prva vrata.

Tu je stajala jedna plava glava, skoro priljubljena na vrata.
Video sam njene oči - bilo je neko ludilo u njima.
Trola je stala. Vrata su se otvorila.
Iz prvih vrata je iskočila plava devojka i počela da trči.
Skrenula je u ulicu Stjepana Ljubiše i počela je da širi ruke. I dalje je trčala.

Laganim hodom i mirnim pogledom sam pratio ovaj malo čudan dogadjaj.
Pomislih - luda je. Jadno čeljade.
Sve ove sankcije i problemi su morali da nas oštete.

Izgubio sam je iza ćoška.
Došao sam do ćoška i opet sam je ugledao.

I dalje je trčala skroz raširenih ruku usput klateći se levo - desno i vrteći plavom glavom.

Tada sam tek shvatio.

Odozgo je trčao jedan crni momak, raširenih ruku klateći se levo - desno i vrteći glavom.

Nije to bio trk nego kao trčkaranje.
Na desetak metara od njega ona je stala i skroz se okamenila.
On joj se i dalje približavao.
Već je bio na par koraka od nje.

Odjednom je plava glava poskočila i jurnula ka crnom momku.

Skočila je i prosto uplivala u njegov zagrljaj.
Vrteli su se skroz zagrljeni.
Odjednom su stali - i počeli su da se gledaju.
Kao da se očima miluju.
A onda poljubac.
I opet pogled.
Ruke spojene.
Oči spojene.
Ljubav.

Baš sve - tu - u maloj tihoj ulici - koja se spušta od Ruzveltove.

Prolazeći pored njih htedoh nešto kažem, ali prodjoh samo - sa osmehom na licu.

Hvala im!


.

Zaljubi se princ u cicu

Uz odobrenje FWG
- preuzeh priču i malo je doterah -
- u suštini ima početak i kraj - medjustanje ko šiša -

Tog jutra, ništa nije nagoveštavalo da će se od tada sve preokrenuti i naglavačke okrenuti.

Izašao sam iz svog dvorca i odlučio da malo prošetam svojim vrtom. Bilo je lepo - ali dosadno.
Stvoritelj mi je sve vreme mahao i pokazivao lepotu ovoga sveta, ali ja sam samo nehajno i tupo prolazio pored njegovih remek dela.
Da li sam ga tada naljutio ili možda svojim delom do tada, uglavnom - odlučio je da me baš poremeti.

Hodao sam, ali niočemu nisam razmišljao.
Gledao, a ništa nisam video. Disao, ali džaba.

"Šta da radim po ovako lepom danu", razmišljao sam.
Baš sam se osećao kao onaj Veliki Kalif.
Princ sam i to je to - mislim to je dovoljno.
Stigoh do jezera i počeh da se divim, ali onda shvatih da u vodi vidim sebe.

"Dosadno mi je da sam toliko lep", procedih kroz zube. Nije da sam samo lep, već sve naj naj naj na ovom svetu, a kako tako perfektna osoba da nadje svoju lepšu (Lepšu?) polovinu.

Ni sam ne znam zašto sam (Ja) uopšte pogledao u taj šljunkoviti put, ali ugledah jedan bljesak. Privuče mi pogled. Ali više nije bio vidljiv, te nastavih korak.

Ali Avaj.

"...Tad moja vila preda me granu, lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu, k'o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu, al' težoj rani nastade brid:
Šta ću od milja, od muke ljute..."

Uvek je bila tu. Gledao sam je ali nikad je nisam video.
I sada ko u naletu ludila baš je morala da me opčini.
Nije fer. Stvarno nije fer. Ta mala seljančica.
Tako divlja a tako nežna. Znala me je.
Stalno me je gledala, tim svojim krupnim očima.

I tada me prošlost prenu, ja srce stisnu i nastavih.

Uvek sam vodio računa da je ne dodirnem, uvek sam krajičkom oka pratio gde će se naći.
Onim - perifernim vidom.
Ali nikad - stvarno nikad - nisam pogledao u nju, samo sam možda glednuo, onako spontano.

Taj bljesak, nije bio slučajan.
"To je bila šala na moj račun", pomislih.
Zato brzo izvadih slanik iz desnog džepa i posolih celu stvar - da šala ne bude neslana.

Ali Avaj - to ne beše šala već stvarnost koja se predavala u svoj svojoj mističnosti i slatkastoj igri perli.

Zar meni jednom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?

Od tog časa me više nije ništa zanimalo, samo njen pogled i miris.
Dani su prolazili i ja sam znao da će otići, da se ova igra mora okončati.
Moj mesec u škorpiji mi je jasno na to ukazivao.
Zato sam želeo da svaki čas budem sa njom.
Pristala je - ali samo na njen znan način.
Sve - samo bez dodira, jer njen dodir bi za mene značio - kraj.
Kraj jednog kraljevstva - kraj jedne slike.

Mora da je postojao način da se slika produži,
ali taj produžetak bi bio veštačka stvar - a to nismo hteli - ni ona ni ja.

Jednog dana, moja ruža mala - više nije bila tu.


.