Oluja

Glasovi. Zvukovi.
Neko me doziva.
Sa nekim se raspravljam.
Neko me savetuje.
Neko me opominje.
Neko je sujeveran.
Neko me tera.
Neko mi je podrška.

Šizofrenija.

Mozak me prati.
Nekada je toliko naporan da se pitam - Zašto?
Ali kada se ujutru probudim i shvatim da sam ceo i sa svim delovima tela - znam da me je on doveo.
Dosta puta sam puštao filmove i padao u depresiju zbog paralize sna - zaboravljajući i sumnjajući u njega. On je sve ćutke posmatrao i puštao me da sumnjam uzalud - bejah tada lud.
Puštao me je da gladujem danima. Puštao me je da radim svakakve gluposti i ludosti.
Čak mislim da su mu neke bile i drage.
Sigurno su mu bile.

Lanci i konci - Mozak i Srce - Devica i Rak - Dualizam - Konflikt.

Sve to mora da se odrazi negde. Pošto je sukob konstantan - osedih mlad - mada je možda i genetika učinila svoje.

Otac nas je od malena posmatrao i ophodio se kao sa ljudima i voleo je da čuje naša mišljenja.
Demokratija usred komunizma.
- Šta ti misliš? Šta bi ti uradio u takvoj situaciji?

Za razliku od njega, brat (koji je stariji) nije baš mario za moja razmišljanja.
- Šta ti filozofiraš! Ćuti mali - Glup si!!!
Zato sam jedva čekao da odrastem pa da ga mlatim i filozofski.
Što je najludje od svega, većeg filozofa i mudrijaša nisam video, a sve to uvijeno u oblandu samosvesnosti i nezavisnosti uz dozu agresivnosti i isključivosti. Nemačka škola.

Dakle, ambijent odrastanja je bio veoma inspirativan - jer je doveo do stalnog preispitivanja i traženja neke granice u izbegavanju krajnosti - kojoj sam neminovno bio sklon.

Glasovi.
Aberi.
Tračevi.
Glasine.
Sitne reči.
Krupne reči.
Cvrkut.
Poj.
Razmišljanja.
Ideje.
Osećaji.
Pogledi.
Dodiri.
Posmatranja.
Promatranja.
Traženja.
Ispitivanja.
Trnci.
Bol.

Glasovi.

Posmatrač biva posmatran.

Nije to ni mozak.
Nije to ni srce.
Stomak je to - Trbuhozborac.

Rodjenje - Pupak - Hrana - Energija - Težište - Ples - Disanje - Proces.

Tu te osećam - odatle dolaziš.
Niko nije kriv - niko nije zaslužan - niko nije lud.

Trebam te.

Dolaziš polako, čim rešiš i nadješ odgovor.
Znaš.

Mnogo ljudi.
Mnogo da se zadovolje svi.
I na kraju odvratna - Sumnja.
Lomi krila i guši nam let.

Letovi dugi vekovima opterećeni.
U krvi gušeni. U pepelu rasli.
Na dvorovima hodali. Do gubilišta praćeni.
Na gubilištu ostavljeni.
Isprepletani u drugim životima.
Još par nam je ostalo.
Još par - da budemo par - makar i negde i nekad drugde.

Gde si Ti?
Da li uživaš?
Da li Ti je sada lepo?
Da li Ti je nebo naklonjeno?
Neka te dobri vetrovi prate.

Glasovi.


.

Volite se!

Izvor: Politika
* za starije od 18. godina


"Niš, 6. februara

Koliko znamo o životinjama, o njihovoj ljubavi, o njihovoj vernosti i odanosti, brizi i toplini?

U Industriji tekstila "Niteks" u poslednjoj deceniji u prelepom fabričkom krugu, u veštačkim jezerima i parkovima ponosno je plivao i šetao par labudova. On "muškarčina" kočoperan i jak, agresivan kada bi osetio opasnost i potrebu da se brani, pravi uzor svoga roda, ljubomorno je pazio svoju izabranicu. Harmonija je trajala do prvih dana februara prošle 2001. godine.

Tada se čopor pasa ušunjao u krug fabrike i napao labudove ...

Branio se labud, ali u sukobu sa jačim nije izdržao. Rastrgnut je.
Labudica je ipak stigla do skrovišta ...

Godinu dana je bila sama. Tugovala je i samo povremeno se pokazivala. Iako okružena pažnjom, ćutala je u svom skrovištu, kao da je čekala da se labud vrati.

U nedelju, 3. februara, dva dana od godišnjice pogibije njenog dragog, izašla je na zubato sunce i poletela. Napravila je par krugova iznad "Niteksa" i nestala. Glasa nije pustila. Ali, nije otišla daleko. Samo nekoliko stotina metara niz Nišavu, spustila se na reku. Pokušavali su da je uhvate ribolovci, ronioci, donete su mreže. Bez rezultata. Ni u ponedeljak, ni u utorak. Labudica je uvek nalazila načina da umakne.

U sumrak drugog dana, naočigled mnogih znatiželjniha, labudica je izašla iz šipražja. Doplivala je do sredine reke i odatle, sa jednog ovećeg kamena, koji je štrčao iz vode, poletela. Prošla je ispod Mosta mladosti, zaokrenula i vratila se ...

Stajala je nekoliko sekundi na ogradi mosta, a onda krenula u susret koloni automobila i - skočila pod jedan. Iznenadjeni vozač nije stigao da zakoči.

Očigledno je bilo da je to učinila namerno.
Labudica nije više mogla sama i bez svoga labuda. Izabrala je smrt!


T. Todorović"


.

Βασιλεὺς Βασιλέων Βασιλεύων Βασιλευόντων

Na danšnji dan,
petka 13.10.1307. godine,
kralj Filip IV Lepi je naredio
da se pohapse svi pripadnici
templarskog reda,
a njihova imovina
konfiskuje.




.

Dokaz - Obrt - Prestiž

Dosta mi je više filmova o EnBiDži-ju.

Neću priče o izmišljenom kraju.
Neću priče o izgubljenim dušama.

Jebeš kraj bez sankanja.
Jebeš kraj bez ćoška.
Jebeš kraj bez sokaka.
Jebeš kraj bez legendi.
Ma, jebeš ga.

Dorćolci i Zemunci rastu pored - reke.
Karaburmci i Zvezdarci rastu pored - šume.
Brdjani, Dušanovčani, Voždovčani, Neimarci, Čuburci, Hadžipopvci rastu po - strminama Beograda.
Sa one strane reke - kapa dole za Staro sajmište.
Ali niko na močvari - loša karma.

Munje. Rane. Koske. Apsolutni. Kenguri. Polovične osmice.
Gde su Otpisani? Stil je bio to.
Filmovi o kraju koji ni bioskop nema - ko ih gleda.

Šuplje priče. Promaja brale.
Jebeš kraj sa pet ulica, s tim što niko brojeve nerazume.
Srpski, matematika, geografija, istorija - sedi jedan.
Šta drugo da očekuješ od vojske i komunjara, koji se sećaju možda dede ako je odlučio da se izuje iz opanaka i uz soliter se uspentra. Svaka čast dedi.

Ravno - depresivno.
Gudri sklono.
Melanholija - pusto.

Nit' siromašni, nit' bogati.
Nit' svoji, nit' tudji.
Nit' kraj, nit' avlija.
Nit' prošlost, nit' budućnost.
Nit' priča, nit' skeč.
Nema tu niti da se nešto skroji.
I ovo je bilo mnogo. Zato DOSTA!

Gde nestadoše lokalni mangupi?
Gde se povukoše?

Gledam ih pecaju.
Sede oko mostova - i nešto se vrte.
Nije im dobro ovde - nije im dobro onde.
Ljudine koje bilderi, i ovako matore, nema šanse da pomere.
Vukli su oni džakove sa ugljem.
Po kanalizaciji žuto vadili.
Ali radili.
U kafanu išli kada su pare imali.
Oficirske sinove jebavali.
Bosi hodali i parče hleba žvakali.
Po frankfurtskim praznim šećeranam za novac se borili.
Grofice vaćarili. Glumce čuvali. Jet set jebavali.

Odlazili preko i šanirali.
Ovde davali.
Porodicu čuvali. Majku u nebo podizali, oca cenili - ako su ga poznavali.
Mardelje overavali.
Pesnice ukrštali.
Prangije vadili - da bi čast odbranili.

Dodjoše neki glasni. Dodjoše šabani.
Sitne marifetluke da prodaju svojima.
Budi baja pa se sa svetom uhvati - a svoje brani.
Oteraše viteštvo da bi ćevapčiće prodavali.
Kafane zatvoriše, da bi praznine otvorili.
Zgrade na zgradama gradili.
Crkvi davali a po svemu pljuvali.

Junačku knjigu vekovima pišeš.
Pepela Tvoga na kraju svakog veka.
Omedjen rekama podno Avale, ti živiš za nas.
Beograd Veliko SRCE ima koje pruža svima.

Veliki je ovo grad.

Volim te grade moj - dome moj!


.

Zašto kitu rukom tresti, kada ćeš je Ti u slast jesti (5)

... Ponedeljak je)

Zatvorio sam oči.
Osetio sam da sedi na meni.
Osmehnuo sam se i polako otvorio oči.
Bolje da sam nastavio da žmurim.
Osećaj frajeru.
Osećaj.
Zaštita.
Umesto da je vežem ili da izvadim lisice i masku sa kuglom bio sam u fazonu "mojne prvi put".
I eto ti sada - pa ti kusaj.

Kasapski nož nad mojim srcem i reči nerazumne.
- Volela te je, djubre!

E, sada progovori ako si lud. Pusti je. Ispred tebe je.
Svaki pokret može biti poguban. Svaka reč ili gaf. Strpljenje.
Smiren pogled. Nema nigde straha.

- Volela te je, DJUBRE!!!!

Ako tako nastavi matora sa trećeg možda pozove muriju.

- Skloni nož. Možeš nekog povrediti. Bolje da obaramo ruku.

- JEBI SE!!!
Tada sam osetio vrh noža kako mi probija kožu i osećaj topline na grudima.
Kučka je ozbiljna! Eto ti sada - pa ti puštaj komšinice da ispiraju kosu.

- Ok. Ozbiljna si - i ovo nije performans. Ko me je to voleo i ko to ja nisam?

Samo je trepnula. Bes u očima je bio pomešan sa suzama.
Raščupana i gola na meni. Sa grudima nadutim. Besnela je na mene.
Nož je prodirao do kosti - svakim trenom je bio delić dublje.

I baš tada sam počeo da se palim. Mister je hteo da vidi šta se dešava i počeo je da postaje aktivan učesnik u ni malo zavidnom položaju. Bio je sve prisutniji sa svakim prodorom. Morao je da bude otkriven - koliko god se trudio da je iznenadi.

Osetila ga je.

Pogled besa i suza - ali sada malo zatečen.

- Gde se guraš idiote. Odsećiće te i onda - šta onda. Ovako mogu da mi srce zamene - ali šta bih ja bez tebe, mali veseljače. - Nije vredelo, upornost se merila hormonima rasta i požude.

Ne sklanjajući nož iz ruke, drugom ga je uhvatila.
Zatvorio sam oči. I pokušao mentalno da se pozdravimo. Budeletina. Glup ko kurac - istina.

Osetio sam toplinu i prodiranje.
Čudo - lep osećaj. Mora da sam se onesvestio. Ne - i dalje sam bio na javi.
Otvorio sam oči.
Ona ga je uzela i primila ga je.

- Ti ipak nisi, On. Nisi?!

- Jebi se više i ućuti!

- Nemoj da se ljutiš, molim te.

Počinjala je sve brže da se oslobadja - šarajući vrhom noža po mom telu.
Meni ni malo uzbudljivo - ali drugi mozak je želeo baš to.

Morao sam da ga se dokopam pre njenog svršavanja - jer možda je u nekom ritualnom plesu, gde će vrhunac biti moje žrtvovanje.

- Volela te je. Sve je radila da bi je voleo. Krala je zbog tebe. Puštala da je drugi muškarci diraju - samo da bi je ti primetio. Imao si jednom u liftu, pijan. Zatrudnela je i pobegla. Ti je se nisi ni sećao.
Digla je ruke i u finalnom trenutku je spremala poslednji prodor.

Zgrabio sam nož i bacio ga u stranu.
Počela je da vrišti. Opalio sam joj šamar. Ućutala je.

- Od sada si moja. Lepo ćeš zameniti - sestricu.


.

Zašto kitu rukom tresti, kada ćeš je Ti u slast jesti (4)

..., a posle male pauze)

Ustala je. Lagano.
Stajala je ispred mene.
Uzela je med i pustila je da klizi niz grudi.
Prišla je.
Njene bradavice su dodirivale moje.
Raširila je blago noge i pustila ga da je dodirne.
Blago pomerajući kukove, osećao sam je da - ga želi.
Podigao sam joj kosu.
Zabacila je glavu unazad.
Podigla je ruke i uplela ih visoke iznad glave.
Grudi su joj postale još bujnije i tvrdje.
Okrenuo sam je.
Oslonila se rukama o zid.
Osećao sam kako se guzom mazi.
Blago sam je uhvatio za guzu i počeo da je razdvajam.
Spustio sam ruke niže. Prsti su bili nadomak toplote.
Polako sam ih povlačio - dok se ona otvarala i topila.

- Mmm ... Lll ... Lepo mi je ...
Kroz poluglas je jedva čujno rekla.

- Mogli bi smo da nazdravimo našem poznanstvu. Zar ne, komšinice?

- Nemoj me više tako zvati, molim te.

Izašli smo.
Šampanjac je šumeo i spremao novi scenario.

Kristal je odzvonio i mehurići su počeli da klize.
Klizeo sam po njoj.
Ruke joj nisu bile stidljive - usta još manje.
Želela je.
Mogla je.
Htela je.
Ali je i znala.

Isprepletani - spojeni.
Prepušteni.
Ranjivi.
Nije mi se izlazilo.
Zatresla se i zgrčila.
Potpuno lagano je zarila nokte u mene.
Počeli su da klize.
Pogledao sam je.
Očiju zatvorenih i lica osmehnutog - sklupčala se.
Zagrlio sam je - polako se ušuškala skroz uz mene.
Pogled blag i poljubac pun.

- Ti nisi on. Reci da nisi.

- Ko to ja nisam?

- Reci da nisi!!!
Stegla mi je ruku.
Opet neki fijuk, što mi se stalno kače slučajevi.

- Nisam. Ja sam niko. Opusti se. Nećemo sada pričati.

Ko to ja nisam? Mada, sam sebe oduševio da sam najzad priznao da sam NIKO.
Jebi ga frajeru - tako stoje stvari. Ti si NIKO.

I što stalno moraju da smore sa nekim pričama.
- O čemu sada misliš?
- Da li ti je bilo lepo?
- Osećaš nešto prema meni?
- Da li si pazio?
- Sve ok?
- Žedna sam.
- Obriši me.
- Koliko je sati?
- Pozovi taxi, kasno je.
- ...

Moram priznati veoma originalno - Ti nisi on.

(odoh na vikend, a u ponedeljak zaplet - neka ideja ...

.

Zašto kitu rukom tresti, kada ćeš je Ti u slast jesti (3)

... vratih se, opet)

Razmišljajući se i lomeći se da li da pristupim sa zaštitom ili da se prepustim trenutnom užitku, a posle da se prevrćem par meseci - zarad manjeg trenja - prekunilo me je pitanje.

- Da li mogu da pozovem drugaricu na mobilni? Da joj javim da danas neću doći na predavanje?

- I ina je nevina?

- Da. Ima nas još desetak koje želimo da nadjemo muškarca koji će nas osloboditi i zarobiti. Imamo fiksaciju da mu služimo kao vile i deve. A ja sam izabrana da ga odaberem.

- Svakako se posluži. Nadam se da ćeš znati da koristiš ovaj starinski aparat.

I dalje sa peškirom na glavi a sada obmotana toliko da sam joj video rozikaste kolutove dojki i nazirao blago nadute, nešto tamnije, bradavice - podigla je slušalicu.
I dalje u maniru pravog gospodina, udaljio sam se da ne bih banalno slušao razgovor. Bez obzira na udaljenost čuo sam odzvanjanje brojčanika koji se vraćao na početni položaj.

Stara navika. Stari dani i obuka koja je bila modifikovana savremenim tehnologijama probudila je u meni neki zaboravljeni deo mozga. Učili su nas da pratimo brojeve otkucavanja kako analognih tako i digiotalnih centrala.
Odbrojao sam 0 - 5 - 3 - 5 - 1 - 1 - 3 - 4 - 8.

- Zdravo Jovana. Ja sam. Neću moći da dodjem danas. ... Da, da. ... Mislim da je to on. ... Pričaću ti. Ciao.

053 - Ipak će zaštita biti potrebna

- Nemoj, da Vas dugo čekam. Stomak mi podrhtava.

- Dolazim za minut.

Mozak je čudna limuzina - i nikad ne znam gde će me odvesti.
Pogrešila je namerno ili ... Želela je da pomislim, da se nekome javila - zašto?
Želja za njom je počela da opada.
Zašto je morala ovo da uradi?
Bez obzira - znao sam da ću ubrzo saznati.

Kroz blago otvorena vrata - video sam je nagnutu preko kade, kako priprema kupku.
Pena je počela da se diže.
Moja želja, takodje.

Ležala je u kadi prekrivenom penom.
Doneo sam šampanjac i posudu sa medom.
Doneo sam dve kristalne čaše - koje će uskoro biti slomljene.
Doneo sam nekoliko upaljenih sveća.
Mirisi su se širili u blago osvetljenoj i snenoj atmosferi.
U pozadini se čuo Astor Piazzolla.
Sve je odisalo tangom. Samo su latice falile da čin bude pravilan.
Crvene boje nije bilo - ona se samo naslućivala u svoj svojoj razuzdanosti.

Bio sam go.
Kroz osmeh je povukla, savila i raširila noge.

- Udjite, divno je unutra.

- Predpostavljam da ste se lepo opustili.

Stajao sam u kadi.
Pružila je ruke - kao da me poziva da joj se pridružim.
Nisam se pomerio.
Nagla se i jedva blago ga dotakla.

- Rado bih ga nasapunjala. Hoćete?

- Ne. Mislim da je ovako bolje ...
Tada polako prolih med po njemu celom dužinom. Već je bio dovoljno zadovoljan celom situacijom.

Uhvatila ga je blago sa obe ruke. Lagano ga je mazila.
Prinela je prste ustima i počela da ih liže.
Zabacila je kosu i prišla je bliže.
Osećao sam njen dah. Osećao sam kako me mami.
Pulsiranje je bilo sve jače.

(i baš sada, mala pauza ...

.

Zašto kitu rukom tresti, kada ćeš je Ti u slast jesti (2)

... dodjoh, sa nastavkom)

Dok pričamo ona levom rukom pridržava obmotani peškir da ne bi spao.
Desnom rukom svremena na vreme namešta deo iznad grudi - koje počinju da se dižu. Peškir je dovoljno dug da blago prelazi preko njene guze.
Skoro da mogu da naslutim pregibe odakle počinje sve.
Vrat koji se mrda sa njenim rečima.
Usta su joj mesnata a pogled pomeren kroz mene.
Razmišljajući svim sem mozgom - nisam ni pohvatao priču o zonama.
U glavi je počela čitava kladioničarska atmosfera.
Kvote nenormalne. Mogućnosti razne - od banalnih do krajnje sofisticirano perveznih i lucidnih.
Trenutno vodi ideja da joj peškir lagano sklizne - našta bi se desio transformes životnih sokova - makar to nekad nazovu i silovanjem.
Koje bre silovanje - ona mene ovde siluje.
Tripuješ - došla komšinica da joj pomogneš. Da, da.
Što meni nije nestalo vode da odem kod nje umotan ko gladijator. Zalupila bi mi vrata sa sve - Manijaku perverzni - tuširaj se kod matore sa trećeg!!!!!
Šta je bre ovo - skrivena kamera? Neko me je ubacio u skeč.
Jel ovo možda fora iz onih ženskih časopisa - Kako da navataš komšiju u deset poteza!

- Znate koliko je velika odgovornost - biti nevin. Mislim, u ovo suludo vreme. U Vaše vreme mora da je to bila normalna stvar. Mislim, bilo je sigurno sve mnogo lepše i strasnije. Sada je to samo nagon i fizičko zadovoljenje - sve je mnogo ispraznije.
Toliko se drogiraju. Vršnjaci nemaju pojma - niti žele da nauče. Moje vršnjakinje i ja - trebamo muškarce koje mogu da nam pruže pravi doživljaj. Mislim, iskusne i pažljive - tada lagano podiže blago desni kraj peškira koji je spao do polovine dojke - gde se ocrtavao prelaz belila koji je sekao potamnelo telo.

Ok, malena - nisam ja rastao na nekoj grani dalekoj.
Jebi si mater - jeba ću ja kada ja budem hteo.
Nećeš ti mene da navatavaš na ove jeftine fore.
Sipao sam sebi viski, zapalio cigarilos i vratio se da šaltam kanale.
Ušla je u sobu. Na ovom svetlu je bila još zanosnija. Tako zrela i jedra. Sva je pucala. Kao i moj šlic.
Kontrola frajeru. KONTROLA!!!
Produžićemo predigru. Prihvatam dvoboj - ali na nešto suptilniji način. Ja biram oružje.
Želim da vidim dokle je spremna da ide sama.

- Imate toplu vodu - i rezervne peškire sa leve strane. Nema ključa ali nema ni razloga za brigu.

- Tako ste divni. Ne znam kako da Vam zahvalim. Mislim, kako da Vam se potpuno odužim.

- Bez brige, komšinice - uveren sam da ćete smisliti nešto veoma lepo i slatko. Neki sladoled, recimo.

- Sladoled? Može. Sa koliko kugli želite? Može voćni ili banana - split?

- Banana - split? Da, može.

- Moraćete da mi pomognete oko banana - nisam sigurna kada su zrele. I šlag mi predstavlja problem - nisam sigurna koliko dugo treba da se muti.

Povukao sam dim i lagano pustio da se probija po sobi.
Pogledao sam je sa totalnim spokojem i kroz blagi osmeh joj rekoh - Požurite, moram i ja da se istuširam.

- Zar to nije rasipanje resursa naše zemlje?

- Rasipanje?

- Mislim, zašto zajedno da se ne istuširamo i tako uštedimo vodu. Jedino ako Vam ne smetaju malogradjanski i licemerni odnosi medju polovima.

- U pravu ste treba štedeti, sa Vama to izgleda veoma lako. Vi krenite i pripremite kupku - ja stižem za koji minut.

Okrenula se i zastala. Na samim vratima je lagano pustila da peškir sklizne preko ledja na bedra. Sa bedra na guzu. Sa guze niz noge do poda. Ispravila se blago, skoro neprimetno isturila guzu. Sagla se da podigne peškir. Nije savila kolena. Lepota je zasijala u potpunom svetlu. Napupela i već poprilično vlažna. Okrenula je glavu i tada videh da se zacrvenila.

- Oprostite. Nije bilo namerno. - rekla je.

- Bez brige, komšinice. Nećemo da budemo malogradjani.

(odoh, opet ...

.