Vojvode me prate - Sećanja 3

Na slici: Vojvoda Micko sa svojim četnicima.

U poznim godinama živeo je u Kragujevcu, gde se oko njega stvorio najjači četnički centar.
Mali Vojin zvani Ture, upijao je njegove priče.
Voja Ture, ući će u istoriju četništva kao Vojvoda Vuk.

Bilo je i Brane, Bogdana i Savatija - sve junaci.

Faulkner o jugu, Joyce o Dablinu ili Толстой o ženama - uglavnom svako je tražio sebe u svojim korenima.
Iskrena snaga se crpela u detinjastim porivima svoje pretrapane duše.

Mada znam da je nezahvalno pritiskati teret sopstvenih poriva - poželeo sam da u potpunoj smirenosti ličnih iluzija pronadjem davno zatvorene prolaze.

Čemu sam težio?
Čemu se nadao?
Šta je duši počelo da guši let?
Moje snove sam zaboravio.
Zaboravio sam odakle da crpim snagu.
Tražio sam uzroke i sve vreme nailazio na sopstvene posledice.

Zaboravio sam da sebe nadjem u sebi.
Zaboravio sam da sebe crpim iz sebe.

Mozak se ulenjio.
Srce se ponekad trzalo.
Oči su me varale.
Sve je oko mene postalo - već dato - a nije bilo tako.

Vraćajući se pisanju - vratio sam se nekim tamnim i zakrčenim hodnicima davno zaboravljenih vremena. Davno zaboravljenih mirisa. Davno zaboravljenih sopstvenih planova.
Oduševljenje koje se meri - kao dete kada pronadje negde tajno zaguranu igračku.

Kao dete sam sanjao.
Kao dete sam sanjao da otkrijem sijalicu koju kada upališ nastane mrak.
Kao dete sam sanjao da napravim pištolj koji će pucati na stisak ruke.
Kao dete sam sanjao.

Kao dete - nisam trebao novac da bih sebe zadovoljio.
Kao dete - nisam morao da kalkulišem.
Kao dete - sve sam mogao.
Ako nisam mogao da napravim - onda sam mogao beskonačno da sanjarim.

Nekada sam toliko sanjario da sam sebe plašio.

To se dešavalo kada bih posle celodnevnog jurcanja i igre - pred spavanje počinjao da sanjarim.

Tada mi je dolazilo uvek jedan isti osećaj - jedno uvek isto mučenje - od koga me je glava toliko bolela da sam mislio da će se raspući. Jedna velika bol izmešana sa dva pitanja.

Tada nisam znao to da objasnim, a opet sam znao da ću to umeti kada još malo odrastem i kada budem možda nešto više znao o svemu i sebi.
Zato sam rekao sebi - da moram - bez obzira koliko me to bolelo - da zapamtim taj osećaj.
Plač i zapomaganje je bilo uzaludno. Samo je moja smirenost mogla da me spasi.
Moji mi nisu mogli pomoći - jedini način je bio da jako stisnem oči i rukama prekrijem uši.

Tada bih video sebe negde dole, kako ležim i grčevito stiskam oči i pritiskam uši.
Napuštajući svoje telo, lagano bih se kretao po celoj prostoriji.
Naučio sam da u tim trenucima moram da - lagano dišem i u sebi govorim - mmmmmm.
Moje vidjenje sebe bi slabilo i ja bih se spuštao u sebe.
Kada ovo ne bih uradio - znao sam da bi moja duša otišla negde daleko i nikada ne bih uspeo da je vratim.
Zapravo plašio sam se odlaska u neke druge sfere.
Kada bih ušao u sebe - sačekao bih još malo - i onda bih otvarao oči.

Sada znam da sam levitirao.
Tada sam a i sada znam da su - pitanja bila jednostavna, ali ja nisam i nikada neću znati odgovor.

Pitanje je bilo - Da li je ovaj život samo san?
I još jedno - Ko Me Sanja?


.

Vojvode me prate - Sećanja 2

Na slici: Vojvoda Micko sa svojim četnicima.

U poznim godinama živeo je u Kragujevcu, gde se oko njega stvorio najjači četnički centar.
Mali Vojin zvani Ture, upijao je njegove priče.
Voja Ture, ući će u istoriju četništva kao Vojvoda Vuk.

Bilo je i Brane, Bogdana i Savatija - sve junaci.

Već je oktobar a ja odavno imam isplanirano narednih šest meseci. Naredna dva meseca sam po Srbiji radi treninga i obnavljanja kontakata. Prelazak u 2008. godinu provešću u Švedskoj, a pošto budem završio planirani posao u Švajcarskoj otići ću u Francusku. Nedelju dana na 3300 metara a onda još nedelju dana na glečerima. Nakon skijanja sledi ponovni povratak i obilazak i sinhronizacija poslova vezanih za berzanske aktivnosti. Sve će biti gotovo do početka maja kada je planirano ponovno okupljanje družine.

Meseci nestaju. Meseci nemaju smisla.
Ljudi prolaze. Mirisi su mi postali strani. Glava vidi samo brojke.
Oduševljenja su retka.

Danas dok kiša neumorno pada, stojim ispred prozora i shvatam da je oktobar.
Shvatam da je jesen.

Kapi udaraju o staklo i slivaju se i spajaju se i odlaze dalje.
Gubim fokus i pogled mi se muti.
Ostajem izgubljen u daljini.

Vid mi se vraća i shvatam da ležim u travi.
Tup bol u glavi.
Stavljam ruku na čelo i osećam da čvoruga počinje da raste.
Na sve strane lete kamenice.
Hvatam kamen i pogadjam jednog od blizanaca.
Pada. Počinje da plače. Njegov brat mi preti.
Naizgled obična dečija igra - prerasla je u surovu bitku.
Suparnička družina se dere i odlazi uz psovke.
Moji drugari se raduju i skaču. I sada ih tek zasipaju kišom kamenja.

Stojim zbunjen.
Sada tek provaljujem čudovište koje je sve vreme promatralo ovaj okršaj.
Spodoba nižeg rasta, ogrnuta granjem i lišćem na glavi je imala neke lijane koje su podsećale na alge, stajala je oslonjena na dugačak izrezbaren štap. Pored je sedeo vučjak, potpuno crn.
Samo dva crna oka su me netremice gledala.
Pogledi su nam se spojili. Osećao sam kako diše.
Spodoba se najednom okrenu i pas lagano podje za njom.

- Šta je ono? - upitah ne odvajući pogleda sa nje.
- Šta?
Pokazah rukom u pravcu pokretnog žbuna, misleći da mi se sve prividja.
- A, to. To je luda Marija. Živi u kući pozadi i ima dosta stariju braću. Ja mislim da ona jede neke bube. Jednom sam je video kako oko ponoći trči sa vučjakom po ulici. Ma, pusti je - hajde da ih sada dokrajčimo kada beže.
- Vi idite. Dosta je bilo.
- Pih al si neki. Ajmo jurišššššššš!!!

Ponovo sam je video kada smo krenuli u prvi razred.
Prvi dan se ljubila sa malim Dejanom.

Dejan je inače bio najmanji od svih nas ali sa neverovatno jako izraženim seksualnim porivima koliko je mogao da ima jedan šesto-sedmogodišnjak.
Uvek nasmejan i spreman da pomogne. Niko nije smeo da ga zadirkuje za rast jer je bio karatista. Tu su bili Dušan, Zoki, Peca, Biljana i mnogi još.
Dušan - koji se od prvog trenutka deklarisao kao vreća za udaranje i ismevanje. Ali i kao neopevana drukara i slinavac. Inače opasan basketaš i crtač.
Zoki - vreća sala kao i cela njegova porodica, osim njegovog oca koji je bio neverovatno mršav. Kuća im je smrdela na mast i loj - ili su to oni smrdeli nikada nisam shvatio.
Peca - prostodušna budaletina. Od prvog razreda smo se svake godine tukli da vidimo ko će biti najjači. Kada je u petom počeo da koristi pesnice, prepustio sam mu tron - mada sam mogao da ga izmlatim.
Biljana - najbolji djak i moj zaštitnik. Mogla je celo pile da pojede sama. Kupovao sam joj grickalice a ona me je branila, jer je u prvom razredu bila visine nekog sedmaka. U osmom smo je tek prerasli.

Marija je rodjena u Švedskoj, a majka joj je bila Madjarica.
Škorpija a podznak nepoznat - mada sam ubedjen da je dupla.
Retko je dovodila dečake u kuću - mada sam ja dolazio jer sam bio fin prema njenoj baki.
Do osmog razreda se poljubila sa celom školom. Pošto je bila nemirnog duha dosta brzo je menjala momke.
U drugom me je vodila u cirkus da mi pokaže svog ujaka - koji je bio da li krotitelj lavova ili akrobata nisam baš shvatio.
Na red kod Marije sam stigao tek u trećem razredu. Nisam se tako lako dao.
Te zime, pred raspust smo se poljubili a ja sam kroz tri dana otputovao na planinu.
Tog zimovanja sam pročitao Odiseja i toliko na kraju plakao da sam sam sebi bio smešan.
Prosto mi je bilo krivo što nema više strana.

Kada sam se vratio, Marija je već počela da praktikuje odlaske u bioskop.
U bioskopu je sa još jednom njenom starijom drugaricom uvek sedela u poslednjim redovima po ćoškovima - sa kojekakvim bilmezima.
Mi smo netremice pratili Brus Lee, Karate Kida, Ramba i Rocky - i svaki put po izlasku toliko besnili i skakali da mi je srce uvek tako jako udaralo od sreće kada bih došao kući, da sam morao da udaram glavom da bih se smirio.
Ona nikada nije znala ni jedan film mada je svakodnevno išla u bioskop.

U četvrtom je iz prazne sveske čitala domaći iz srpsko-hrvatskog.
Šatirala se u petom.
U šestom je počela da gura krpe umesto sisa.
Tada je već bila kraljica leksikona.
U sedmom sam sa njom i još jednom drugaricom prvi put sam otišao na zimovanje.
U osmom je uspela da udje kod Bajage kao novinar.

Sve vreme je imala vučjake i noću trenirala i trčala. Bila je najbrža na planeti i po krosevima.
Upisala je srednju veterinarsku. Jednom sam je sreo u autobusu u torbi je imala brdo porno časopisa.
Čuo sam da je otišla u London i da je pristupila Hare Krišni, tamo se i udala za nekog njihovog vodju.

Ni više ni sam ne znam da li mi je ona bila prva ljubav ili me je onaj kamen dobro pripalio.
Na kraju sam morao da prebijem oba blizanca, ali o tome u sledećem postu.


.

Vojvode me prate - Sećanja 1

Na slici: Vojvoda Micko sa svojim četnicima.

U poznim godinama živeo je u Kragujevcu, gde se oko njega stvorio najjači četnički centar.
Mali Vojin zvani Ture, upijao je njegove priče.
Voja Ture, ući će u istoriju četništva kao Vojvoda Vuk.

Beše nedelja kada stigoh kod roditelja na ručak. Vodio sam računa da ih udostojim vidjanja ako ne tokom nedelje onda barem na nedeljnom ručku.
Nikada nismo pridavali preterenog značaja formalnim okupljanjima, osim tokom verskih praznika, ali ja sam imao želju da nedelju podelim sa njima. Oduvek sam ovaj dan odvajao za sebe i svoje potrebe.

U mladosti sam se trudio da što manje budem u roditeljskom domu, ali kako je vreme prolazilo shvatao sam da je porodica jedina koja mi daje snagu i ljubav ne tražeći ništa zauzvrat.
Bez ikakvog merenja i zadrške moji su se predavali svojim potomcima, toliko puta na uštrb svojih prohteva i kaprica.

Nedeljni ručak je bio samo paravan za moju potrebu da se nakupim energijom iz embriona života. Uzimajući - i ja sam davao.

Dolazilo je vreme kada sam svoje vaspitanje morao da delim sa onima koji su me tome i naučili.
Koliko sam ja postajao zreliji, toliko su oni postajali detinjastiji.
Koliko sam ih smatrao uzorima, toliko su oni želeli uzor u potomcima.
Koliko sam čvrše stupao na scenu života, toliko su se oni tiho povlačili.

Ispružio sam se na ležaju koji je preživeo sve selidbe.
Isti onaj zeleni mebl. Ista ona zakrpa.
Naslonio sam glavu na drveni rukohvat, koji je isto bio presvučen istim meblom.
Noge su prelazile preko drugog kraj kreveta.
Pogled mi osta na plafonu.

Počelo je da mi se okreće u glavi.
Prvo polako a onda sve brže i brže.
Cela soba se okretala. Kao da sam upao u neki vir u neki kovitlac.

Opet se sve smirilo i ja sam i dalje ležao na istom krevetu.

Bio je topao letnji dan. Prozori su bili otvoreni a blagi vetrić je lagano lelujao beličaste zavese.
Pogledom sam pratio tri muve koje su pravile nekakve putanje oko kristalnog lustera koji ih nemo puštao da plešu oko njegovih ukrasa. Pokušavao sam da uhvatim njihov ritam letenja ali kada god sam mislio da njihov let ima smisla one su menjale pravac.
Pošto nisam više imao strpljenja da takvu njihovu igru - protegoh se.

I gle čuda - shvatih da ako se baš istegnem i prstima noge dodirujem jedan kraj kreveta mogu čak da dohvatim prstima ruke drugi kraj.
Teglio sam se sve više i više - ali to je bilo najviše.
Pomislih - koliko još vrema treba da prodje da bih mogao da pokrijem ceo krevet?

Ni ovo pitanje mi nije pružalo neki odgovor - koji bi me zadovoljio, zato ustadoh i krenuh u kuhinju - ali tada stadoh zatečen.

Do kraja osnovne škole imam još preko pet godina, posle toga četiri godine srednje i ko zna koliko na fakultetu.
Ova misao me je sledila.
Ko će to izdržati - pomislih.

Toliko duboko zamišljen ostadoh pune dve sekunde - obukoh majcu i istrčah u dvorište odakle je već odzvanjala graja mojih drugara.


.